Evo, ljudi moji, sidin za svojin stolon u kužini i buljin ka bleka u vaj bili papir i ne znan kako početi ovu priču. Ja, koja skoro uvik znan što reći i iman što reći, zapela...
Ma, onda se u meni pobuni ono moje buntovno ja i kažen sama sebi: Ni drače te nisu zaustavile, a kamoli ovaj komad biloga papira. Ma, pravo za reći, nis ni u školi volila pisati domaći.
Priča počinje 92. godine, kad san ostala bez posla i šoldi i uvatila se motike. Malo pomalo, dan po dan, godinu po godinu i tako već 26 godina. Kad sam počela, znala san jako puno: VADITI KUMPIRE. I odonda pa do sad svaki dan nova lekcija, učenje na greškan. Triba posijati, posaditi, uzgojiti, ubrati, rano se dizati, prodati... I tako svaki dan.
I onda svatin kako san glupa... Jer meni triba dva hektara zemlje za sve to. A zemlju triba izorati, zagnojiti, pa sve posaditi, pa zalivati, pa čupati travu, pa jope zalivati, pa jope čupati travu, pa... I onda, ako ti sve ne poide zec, ne izoru divlje svinje, ne uništi krupa, ako sve uspiješ uzgojiti, triba ubrati i prodati.
A pameti ljudi hrvacki se sitili. Imaju balkon. Nema veze di je. Može biti i na Bilon brigu. Na njemu sve sadu. Reste na balkonu i zelje i brokula, kumpiri i kapula, mrkva i salata, pamidori i tikvice. Reste ka ludo. Bere se svaki dan i jope reste. Ne triba orati, ni kopati, ni travu čupati. Ne more pozepsti, nema zečeva ni krupe. A ima svega u izobilju. Na malon balkonu. I još jedna dobra stvar: povrće se samo ubere i čeka na štandu prije nego dođeš. Čeka u kašeti. Ubrano i oprano. A dobiješ i poticaje. Od Ministarstva. I od Županije. Na račun. I onda si Poljoprivrednik. OPG. BALKONSKI.
Zato je toliko zemlje zapušteno u Hrvackoj. Ima puno balkona. A naša dica bižu u svit jer nemaju di sušiti robu.