Dogodilo se to u jedno naše malo misto, na onome škoju tamo priko puta – vizavi. Sad, možda je i puno reč – malo misto, to je bilo samo par kućic na okup, sve isto prezime. Sa vrja te njijove čuke – vidilo se more. A okolo samo živa stina i škrapa, ka sike nasuvo, između kojih su vridni ljudi s vrimenon nasuli zemje, kako bi mogli sadit verduru za svoju potribu. Znala se tot nać i po koja smokva, a i pelegrinka radi ladovine.
E, u temen se mistu, jedne davne godine rodila – mala Marija, koju su kroz godine zvali i Marica i Mare. Još ka dite bila je mršava i sva nekako nezgrapna, štrkljasta.
Kroz godine je naša mala Mare izresla visoka ka jablan, kako se pri govorilo. Odavno višje ni mogla obuć ni stare papine postole, sa kojima je on rabota u vrtal, kopa i privrća zem...