Čini se da san posta prava zvijezda, prvo u mistu, a sad i u Slobodnoj Dalmaciji! Čitat će se o meni nadaleko. Jarić iz Lovreća! Ma, vidi ti to... Novinari stižu iz Splita da me uslikaju. Žele čuti kako san upa u tu duboku Ivanovića jamu i kako su me naši vatrogasci i HGSS-ovci spasili. Uh, nije to, svitu moj, bila nikakva šala, dobro san se pristrašija, ne mičen se više dalje od čeljadi, a bome neću više ni blizu te jame. Brstit ću odsad radije ovde, uz cestu, sigurnije je.
A ispričat ću van kako mi se, zapravo, sve to zbilo...
Moj me gazda odveja malo na ispašu, tu, blizu kuća. I dok je on bija kod koza, ja san se malo zagleda u jedan bršljan, baš mi je bija još nekako slatko zelen. I krenem ga dohvatit... Kad ono, propadnen među grane i šiblje, kao u neki bezdan, nizbrdo san se kotrlja dok se, na svu sriću, nisan zaustavija ne nekoj stijeni. Nestalo je i nebo... Joj, kako mi je srce lupalo da znate. Sašlo mi je u papke. Moj je gazda, fala Bogu, odma dozva pomoć, iša po vatrogasce, a onda sam čuja kako se dogovaraju da će ipak zvat Gorsku službu spašavanja, da neće riskirat, oni su ipak iskusniji za spuštanje u jame, a ova je ipak duboka sigurno stotinjak metara.
A ja san se onda primirija, nisan se mica, jedva da san i disa, čeka san svoje spasioce. I oni su došli!
Vatrogasci i HGSS-ovci iz Imotskog. Čujen ih nad jamon, dogovaraju se, šta i kako će. Vidit će oni da san ja pametna beštija, moran i ja bit sabran jer inače odo ja dalje, nizbrdo u rupu.
– Teo, tebe ćemo pripremit s konopcima za spuštanje. Ja i Luka ćemo osiguravati konopcima izvana. Nije prvi put da vadimo životinje iz jama. Ne bojte se, imamo iskustva, do sada smo iz jama diljem Imotske krajine vadili krave, ovce, a da o psima i ne govorimo. Skoro pa svako malo zovu nas ljudi i traže pomoć – govori Fedor Ante Kukavica, voditelj jedinice GSS-a za Imotski, mome gazdi kojemu, znan, nije svejedno. Ja san mu jedan od dražih jarića. A nisan još ni godinu dana napunija. I odredili su me da buden za rasplod, pa iman ja tu još obaveza.
I onda su prvo spustili konop. Slušan nad sobon kako se razmiče granje, kako spasilac slama raslinje da bi doša do mene. I na nekon petnaestom metru, evo ga...
– Eno, vidin ga – viče spasilac ostalima nad jamon.
– Ante, Luka, držite dobro konop dok ga ja zavežem – odjekuje jamon put vrha.
Opasao me potom konopcen i dao znak ostalima da možemo oba gore. Da san čovik, bija bi ga izljubija od sriće, ali nisan, pa se zato posli, šta od straja, šta od olakšanja, nisan odmica od svoga spasioca Tea Bartulovića i njegove ekipe. Vidija san da je i njemu to drago bilo.
– Bija je izrazito miran, pametna je to životinja. Zna on kako san ga doša spasit. Vidi kako se sad ne miče od mene – govori Teo svojim kolegama Fedoru Anti i Luki Kujundžiću, te vatrogascima Tomislavu Jeliću, Žarku Petričeviću i Mariju Nosiću iz DVD-a "Lovreć", koji su prvi izašli na teren.
Tomislav je njihov predsjednik, Žarko njegov zamjenik, a Mario mladi vatrogasac kojemu je, kaže, drago šta je ima četiri godine dio tima lovrećkog DVD-a.
I onda su me odveli mome gazdi, kući... A onda su za koji dan, kako san van počeja pripovidat na početku, došli i novinarka i slikar iz Splita. Sad me
čekaju tu isprid štale kako bi me uslikali. Namistit ću bradicu i kikice, nek se zlati na ovon lipon, sunčanon danu, da buden šta lipši. Ipak san ja ovde glavni.
Ajme, čujen je, grlata je bome. Nije me ni vidila, a već viče da se boji koza, da se jedanput u Krušvaru kod prijateljice uvjerila šta znači izreka "skačeš ka koza oko lanca".
– Ma neće van on ništa, to van je čudo, zanimljivo, koliko je to mirna i pitoma beštija. Bija je miran, a sad je nakon ove nezgode još mirniji – brani me gazda Mate Ivanović i žena mu Kata.
– To se sin bavi kozama, ima ih šezdesetak. Ima svoj OPG. Nije van to baš jednostavan život, ali ljudi se bore, šta drugo ovde mogu. Ima oko toga puno posla, ali on drugog neće. Moga je i u Split i u Njemačku di san i ja zaradija penziju, ali nema tih para, najviše voli ovde – kazuje gazda Mate novinarki, pa joj prepričava kako se sve dogodilo.
– Je, upa je bidan u tu jamu, na nekih petnaestak metara, zaustavija se srićon na nekoj litici, od straja je valjda mirova i čeka. I nije tija posli dalje od čeljadi, zna on da su ga oni spasili.
– A kako se zove...? – pita opet za me novinarka.
– Naravski, svaka beštija triba imat ime, radi poticaja, za prijavu doktoru, za čipiranje. Imamo tri jarca, jedan se zove Vaso, drugi Žućo, a ovi nije ima ime, pa smo ga sad nazvali Jamar – čujen gazdu kako odgovara.
Nisan siguran da mi se to ime baš sviđa. Možda radije Jamica, to mi je nekako simpatičnije. Možda ga novinarka nagovori da me tako zovu.
Nude me onda ječmon kako bi me slikali izbliza. Evo, srića, novinarkin kolega se ne boji ka ona, naprotiv. Evo, doša mi je skroz blizu, unija mi se u čunku s onin velikin okon. Ajmo, malo poziranja u vrtlu, ja, gazda Mate, gazdarica Kata i mladi vatrogasac Mario koji me je isto spašava. Volin bit u prirodi, malo ću zavirit i u kupus.
– Upala je davno prije i jedna ovca, pa smo je vadili iz te jame – domeće Tomislav, predsjednik DVD-a.
– A priča se da je prije sedandesetak godina, kad se tu oralo, upalo cilo ralo s volovima, sve je otišlo nizbrdo. Da je sve izašlo na Dubcima. To je krški teren, ko zna, sve je moguće – govori 66-godišnji Mate.
– Interesantno je kako je miran, ne bojte se. Ima on i sestru blizanku, a od dobre su matere. Mila je i ona. Pitoma je to živina kad se radi s njima. Parija se, imat ćemo pedesetak kozlića, a možda i više. Vridan je on po ton pitanju – fali me gazdarica Kata. Dobra je ona i draga. Uvatila me za rogove da me opet malo uslikaju iz drugog kuta.
– Kad su ga spasili, taj dan se činilo ka da je plaka. Ma, ne može čovik virovat. Ka da su mu suze klizile niz obraze, dlaka mu je na ton mistu bila sva mokra. A, vidi ga, nema van svaki jarac ovako lipu bradu i ovake kikice. Baš je poseban – potiže me gazdarica, pa miluje po čunki, al' ne smeta mi, volin bit kod njih, dobri su to ljudi, brinu se lipo o meni.
– Dođe i naša unučica, trećašića Anica, pa zna reć: "Baš van je moderan i lip ovaj jarić." A i nekim drugim kozama je dala imena Đulija, Munja...
– Ajmo meštre na put – govori onda gazdarica. Oće da još malo poziran uz put i kamenu kuću.
– To je mladi jarac, da je stariji, ne bi bilo baš ovako mirno – govori Jelić. On je novinare doveja do našeg zaselka.
– Dođite u kuću da vas malo počastimo, sve van je u nas domaće.
Zove ih moj gazda Mate. Nisan ni sumnja. Dobar je on čovik i domaćin.
– Ne smite odbit. Znate, kako se ono u narodu kaže: Ako ostaneš vanka, ako nećeš uzet u domaćina, onda ti se ćere neće udat. Naše se obe udale, ali isto vi uđite – šali se Mate.
Evo, na stolu uz orahovicu, rogačušu, višnjevaču, kozjeg sira, pršuta, vina... ima svega. I kaštradina se kuva.
– Je l' znate šta je to? – pita gazda novinare. Uuuu, taj dio ću ipak priskočit. Začepit ću časkon uši.
– Ne smi se rašćika i kaštradina skupa kuvat, to ti je pravilo, posebno se kuva, pa se doda kad jedno i drugo bude gotovo. E, nije to moj čovik sve lako imat, neće više niko da radi polja – ističe Mate.
– Prije su sva ova polja šta ste vidili bila obrađena, a danas nema ko radit – potvrđuje i Jelić.
– U Lovreću posla nema. Muči se svak kako zna. Ma, ko će ti više čuvat koze i krave. Niko. Da je lako, i dokturi bi jih imali – nasmije ih, čujen, Mate.
Stali bi ovi novinari još, vidin ja, lipo im je ovde kod nas, u našen zaselku Ivanovići; pitaju čije su ono stare kuće, lipe balature, zanima ih šta je to "mrginj", ono kamenje šta razgraničava polja.
– Idemo u akciju, ograditi jamu, da ne bi neko drugi upa – organizirat će se vatrogasci.
– Ima nas 22 u operativi DVD-a, i svi rade iz ljubavi, sve na dragovoljnoj osnovi, tako će i ovo bit – ističe Jelić.
Vatrogasci otišli na dežurstvo, novinari put Splita, a ja natrag u svoju ogradicu. Volija bi da mi svrate opet!
Puno jama
– Rutinski smo odradili posao i ja sam na petnaestom metru, inače 65 metara duboke kraške jame, naišao na jarčića. Sva sreća da se zadržao neozlijeđen na jednoj izbočini u jami. Dok su Fedor i Luka osiguravali konopcima izvana, došao sam do jareta i zavezao ga. Bio je miran jer je to pametna životinja. Znala je kako sam je došao spasiti. Izvukli smo ga vani, i ono što je zanimljivo, a meni posebno drago, i na sigurnom je jarčić stalno bio uz mene. Dakako, da sam i ja i članovi moga tima bili sretni što smo spasili još jednu životinju – kazao je Teo Bartulović.
Čista ljubav
– To je sve na prijateljskoj, volonterskoj osnovi. Ali, triba vrimena uložit za bit vatrogasac, triba proć tečajeve, ispite polagat, dobit razna uvjerenja. Nema financijske nadoknade, samo čista ljubav. Ima dosta braće ovde, osan vatrogasaca po dva brata, to je ovde naslijeđe, generacije su tu. Nas dva smo tu od osnutka. Ima nas pet-šest još šta smo to osnivali. Sad su i naša dica tu, moja dva sina, sad će i njegova oba bit – pokazuje Tomislav Jelić na svog zamjenika Žarka Petričevića.
S njima je u društvu i 26-godišnji Mario Nosić.
– Četiri godine san vatrogasac, volin tu doći, svi se poznajemo i dobri smo prijatelji – potvrđuje mladić koji je završio ekonomsku školu, ali još traži posao.
Pomažemo šta god triba
– Imamo 22 operativna vatrogasca, a članova nešto više, četrdesetak. Svi su dobrovoljci redon. Pokrivamo područje dvije općine, Cista Provo i Lovreć. To je 220 kvadratnih kilometara, ajmo reć zapadni dio Imotske krajine. Društvo je osnovano 1984. godine, a zapovjednik DVD-a je Frano Jelić. Imamo šest vozila, a godišnje oko 150 intervencija, šta otvorenog plamena, šta tehničkih, pa potraga za nestalim osobama, pomažemo lokalnom stanovništvu u svakoj neprilici, pa tako i u ovoj situaciji spašavanja jarića.
Najviše naših vatrogasaca je iz Lovreća, Ciste Provo i Ciste Velike.
Taj dan smo imali čak četiri intervencije uz jarića, požar u Cisti Velikoj, požar na Prpuši, te na brdu Sidoč, a s nedilje na ponediljak gasili smo i jednu kuću na tri etaže. Sve u 24 sata. I sad nan je jedno vozilo na Studencima – kaže Tomislav Jelić, predsjednik DVD-a Lovreć.