IZNIKNUO NA AUTOBUSNOM KOLODVORU Zid plača i nečiste savjesti: Cili razred prvašića u Stuttgartu su dica od Imotskog i Posušja

IZNIKNUO NA AUTOBUSNOM KOLODVORU

Isprva se, moj Matane, odilo u Amerike: u donju i gornju, u Argentinu i Kanadu, pa undak poslin Španjolskog rata u Belgiju. U rudnike. Ugljen kopat. Poslin su korpari ošli put Česke; prodavali češljeve, šnale, špigle, ustre, sapune za brijanje i kolonjsku vodicu, obilazili galantari sela i gradove di i' je god lipi đava nosa.

A šezdesetih se krenilo pravo za Nimačku. Po bauštelin. Danju se radilo, noću spavalo po gradilištin u ništo kontejnerića i jilo suvu ranu, pa vraćalo u Krajinu u novu mercedesu. I ziđalo kuću trokatnicu; da se vidi, da se zna.

A zna se i zašto se i danas iz Imotskoga iđe put Đermanije, Irske, Švedske, Norveške ali i lipo tamo put Kuvajta i Katra. Nisu više u modi samo Vrankvurt i Minken, razišla se čeljad imocka na sve strane, za ognjišten pati - čezne da se vrati.

Njima u spomen - njiov Toni Rebić - podiga je na autobusnome kolodvoru “zid nečiste savjesti”. Jedan matun, jedno ime, uspomena na suside, rodbinu, prijatelje koji su utekli iz grada u stečaju glavom bez obzira.

Ne jedan ili dva iz kuće, ki unda kad se išlo u Dojčland na arabajt penziju zaradit – nega cile obitelji; od najstarijeg do najmlađeg - od stara dida do unučića.

- Eno, nunde ti to piše? Moreš i nas slikat. I mi ti iđemo ća. Eto ti tu livo. Ma livo gori, bogati?! Di gledaš? Jes vidijo? Aaan? Svaki ima svoju ciglu, al Ivicu Todorića mi, rođo, slikaj – molin te – Ante Bilopavlović će, šofer autobusa “Autopoduzeća Imotski Autoherc”.

- Nu, eno ti i moga brata. Davor Bilopavlović.

- A di nam je Davor otiša? - pitam a znam.

- U Njemačku!

- A, šta radi gori? - gnjavim, a i to pogađan sto na sto.

- Čisti na građevini.

- A, ti nisi razmišlja ić?

- Ja ne iđen nigdi. A, ko bi iša od ovakvoga auta? – pokazuje autobus s tablom za Frankfurt, mora ljude, br'te, neko i otrat gorikavce.

- Jel to stvarno takvo intenzivno; mislin, to da idu njih na stotine? – ne ide mi u glavu da je Imotsku krajinu i kršnu Hercegovinu na koju se naslonila - pogodio takav egzodus.

- A, dašta će bogati nego ić? Odavno su i tribali ić odavde. Čin su vidili da su Kinezi zatvorili dućan mogli su znat koja je ura. Čin Kinez dućan ključa, čin ne mere proć ni ono od dvanest kuna, unda, viruj brajo, ne mere ni drugo – pametan je Antišin kolega za volanom, pravi ekonomski analitičar - Rene Tolić.

- Zna li se koliko ih je otišlo točno? - vodio bi ja statistiku, kalkulira.

- Moreš ti slobodno metit u novine da nikad u Imotskom zaposlenost nije bila veća!

- ???

- E, a šta's čudiš? Devedeset i sedam posto stanovništa je zaposleno, a ovo šta nije radilo ošlo je ća. A ovi tri posto, to su ti mala dica a oni ne radu, jel tako? Jel me sad razumiš? Ovo šta je ostalo radi, a ovo šta nije radilo - odselilo – objašnjava Rene, a Ante mrda glavon da sve zbori ka sveto pismo, pa će - “goni, brajo, vrime je”. Za polazak. Za odlazak iz tužna zavičaja...

Starina Slobodan Perić čita imena njegovih Imoćana koji se raziđoše kud li koji. Zna on šta je tuđina i koliko je teška, đava je odnijo, da je odnijo.

- Bijo sam i ja davno u Dortmundu i Disburgu. Na građevini. Nema ti to ja bi ovo, ja ono. Čin si doša, a Švabo ti dade najgore stvari radit; tlači te, razumiš? Al sad ova dica šta odoše, aaaajme – škripi Slobi u grlu.

- Da smo mi dotlen došli da naša mladost mora svoju domovinu napuštat i ić nigdi tamo kruva tražit? - pita se ono na šta ni politika odgovora nema.

- Nu, ajde reci, ko je to moga virovat? Ja san mislijo da će bit sve najbolje, da ćemo bit Švicarska, a ono na kraju najgore ispalo!? Ponovilo nam se isto šta je i bilo – detektira je dobro probleme Slobo pa sugerira: "De priupitaj nju, a vidi šta je lipa žena i pametna".

Rečeno učinjeno. Marina Perković Šantak radi na kolodvoru i oporbena je vijećnica na Listi Ivice Kukavice u Gradu Imotskom.

- Dosta ih je odselilo a iman osjećaj da ih još više razmišlja o odlasku. Djeca koja idu u školu u Njemačku, koja imaju i rodbinu i kumove koji su otišli u Njemačku, neće se vratit. Prije bi otiša roditelj, otac, sad idu cijele obitelje. Moji prijatelji iz Hercegovine su u Stuttgartu. Kad su otišli prošle godine, cijeli jedan razred je gori bijo od Imotskog i Posušja prvašića. Ja mislin da je to žalosno.

- A Vi? Mladi ste, oćete li i Vi i vaši po Europi?, pitamo

- Razmišljala jesan, al sad zasad ništa od toga, al da ostane jedno od nas bez posla sigurno bi to napravila. Nažalost! - naglasit će.

- Ajde da te uslikan, bona, na ovom "lipom" kolodvoru – nuka ju fotoreporter Brane da pozira.

A, kolodvor ko da je na nj bomba pala. Sve zamrčeno, razvaljeno, zaraslo, pokidato, zapišano - ma sačuvaj bože. Devedeset i prve otvoren, rata vidio nije, a ka da je s prve crte bojišta. Problem je vlasništvo, bolje rečeno - suvlasništvo. Gazde ne brinu o svome po onoj – sto baba, kilavo dite. Promet priko kolodvora nikad nije bio veći, ali za to one koji njime tribaju upravit – očito nije briga.

U kafiću u kojem se ispijaju zadnji imocki bićerini i kave prid odlazak u Đermaniju, za šankom se podbočio čovik, trideset i kusur mu.

- Piši samo tako Allen, i sa dva l - naređuje. Imaš me na Fejsu.

Allan je rođen u Njemačkoj, ali izabra je Hrvatsku. Zafrkajen ga da vozi u krivon smjeru.

Kvaliteta života amo i tamo, da li se usporedit? - ćakulamo.

- A zašto sam ja ovdi? Mislin, ja sam se vratijo davno, osamdeset i pete meni je bilo deset godina, ali životni korijeni su meni gori. Samo ni Njemačka nije više šta je bila kad sam ja otiša – spušta balun na zemlju pa objašnjava da ovi gastarbajteri nisu ka šta su oni nekad bili.

- Sad nit je ko koga potra, niti ko za kim žali. Ja san u Njemačkoj bijo, pa san vamo doša, a oni svi sad iđu ća. Tako da problem postoji, to vide svi, jer oni iđu živit tamo, oni se vratit neće. Meni se brat vratijo treći put tamo. A, opet, ovdi ti, u ovi kafić, dolaze ujutro građevinari, šefovi, nude plaće ko u priči. Ispod šest, sedam iljada kuna nema brajo, samo triba radit, al priviše je ovdi diploma, a nema toliko kancelarija, eto to ti je. Znaš kad ljudi koji odu tamo odluče ne vratit se? Odu tamo prvi misec, plate ih, i svate - to je to. Radi i zaradi, nema velike filozofije. Al niknut će Imotski opet i s manje ljudi – optimist je Allen, bacio se u turizam na glavu – ne da se.

- Iđe, brajo, s ovim iznajmljivanjem kuća samo tako, svi osjete da devize dolaze - konstatira.

Devize dolaze, mladi odlaze, Toni Rebić ulazi, a Toni je za sve "kriv". Oklen mu ideja za imocki zid plača?

- Svašta živu čoviku pane napamet. Moremo ga nazvat kako oćemo, al da je za plakat – to je. Čuj, ja ne znan kako drugi, al ja to ne mogu prikriženih ruku gledat. Ne mogu i gotovo – jer san taki. Bit će još imena. Samo to nji na vlasti ne zanima. I ja ovo radin zato da se zbroji kliko nas nema. Eto tako. Jedna mi je prija nikidan otišla vamo iz kafića nisan se uspijo ni pozdravit š njom. Njezino san ime tu stavijo i tako je to krenilo. Zovne ovaj, onaj, jedan drugog tagira, pošalje poruku:” Alo, a di san ja tu?”; i sve tako dok se zid nije počejo punit. Idu kompletne familije. Evo, moj je brat gori dvadeset godina. Je njima drago doć liti, kad je tu sve puno, kad ne vidiš ovi moj zid od ljudi ali...– zasta je Toni, jer sve je u nas u ton đavlijen ali.

I Toni je bijo u Njemačkoj. I u Katru pet godina, ali neko mora i o roditeljima šta ih godine stižu kući brinit. I tako, malo su ga lokalne vlasti zafrkavale s kafićen na Modrom jezeru, pa se sad bavi drvenarijom.

“Pokušat ću ostat u Imotskom, nisan ni ja siguran, jer i ovo ekipe prave šta je bilo, šta je nešto pokušavalo, otišlo je sve vani. I sve s ova tu dva perona” - gleda u daljinu, za njima...

Allen ga upozorava da tuđa trava nije zelenija od naše.

U Stuttgartu radnin danom vani nikoga nema. Ovden je život, pajdo, samo da je dva-tri pogonića, jedno iljadu – dvi radnih mista – domeće.

- Oću da se ovi zid popuni ovde pa kad dođu oni šta su za ovo odgovorni na kolodvor, poslat sinu grožđa – šta li već, u Zagreb, na faks, oni to moraju vidit. Jel to su oni šta su dotrali do ovoga! Kad oni završe na ovom zidu – naši će se prijatelji, rodbina, susidi – vratit; kad njiova imena tu budu.

Znači, ovo dođe ka zid nečiste savjesti?

- Ko je razumijo – razumit će. Bar trista imena još iman ispisat. Odlučijo san napravit inventuru da se ne bi duplala imena. Sve po abecedi. Zato san zasta dva dana...

- I zid ne smi niko izbrisat! - poručuje Allen - To nikako!

- Kako smo ono rekli, jel zid plača ili nečiste savjesti? - opet “sviram” u molu, a Allen udara dur.

- Ne mora bit. Zašto? Njiova je kuća ovdi. Znaš ti šta znači imat kuću? A danas isprid nje trampulin, jer lola neće da ka ćaća mu sadi pomidore. Oni žele živit drugin načinon života, razumiš? Eto to ti je. I zato odlaze. Iskreno, malo ko iđe iz potribe. Oni oće samo živit drugačije. Moj je brat gori. On je već do vrha plaće u kreditu. Alooo? A ja nemam kredita, nemam ništa, plaća mi čista stoji. Ja sam upravtelj zadruge. Imam ovaj prostor tu, tamo još jedan prostor, bavim se pustolovnim turizmom, kajakom, u gorskoj sam službi, drvenariju radim, suvenire, ima posla kolko oš – ne da Allen da se kuka i leleče, idu autobusi put Njemačke ali ide i život dalje. Opsta je oni Matan iz prve rečenice na ovom kamenu, pa opstat će rod njegov.

- Moramo zajednicu stvarat, razumiš? Ja kad radim treking iz Ričica na Modro jezero, a to ti je petnest kilometara, najviše radim Švabe i Skandinavce. Pitaju me ljudi, di su vam ovce, krave, nije im jasno? Pajdo, oni ne vide ovden krave i ovce a prođu i po sto kilometara!? Pa, jel to normalno? I nije kriva Europa, ovi, oni, krivi smo mi sami! Jel se pustilo Todoriću? Je! Todorić obeća narodu ovden da će otkupit lubenice, ljudi uzgoju, poberu, on uveze iz Srbije, Makedonije po pedeset lipa kil, a oni traktore pune lubenica bacaju!? Ja san to na svoje oči gleda! Pa, mi ne štitimo ni sami sebe. I pustilo se njima iz Europe jer smo imali na vlasti ljude koji su ispunili one pretpristupne ugovore za dvojku. Mi smo šest simena iz banke simena uvezli! Šest! A, tri i po iljade simena autohtonih hvatskih mi imamo! Mi smo aljkavi već dvadeset i šest godina otkad imamo državu. A, da imamo pravosuđe, sve bi štimalo, samo ovdje pohapsit pedeset tisuća ljudi triba i sve će bit u redu, neće nam bit kraja - zadnja je Allenova.

A oće li ovome zidu s imenima “odlazećih” Imoćana bit kraja? Da ne bude duži od Kineskog? Vele nam, dođite uslikajte za koji dan bit će još petsto, šesto imena... Ima ih još na papiru koje triba unit priko vikenda, u bazu podataka. Zna li iko uopće točan broj ekonomskih migranata iz Hrvatske?

- Teško pitanje. Mislin da ne zna. Zato su počeli isto pisat gori i u Slavonskom Brodu, sad će krenit s ton prakson i u Osijeku, jedino se tako ništo može povezat – smrka se Toni pa poručuje – urbi et orbi - “pripitura li ga ko, a ja ću veliki panel stavit pa na njemu nastavit. Boga mi moga!" I Imotskoga!

Naslovnica Regional

Najčitanije