Ovo je bilo i dogodilo se 8. IX. 1920. na Riki.
E, ona guba, D'Annunzio, Talijanac, pa ka niki pisnik, proglasi san sebe ka vođu, (neš' ti muškardina od 65 kili?) i pizdi da je učini aneksiju Rike, ka učini državu, e, aneksiju cile okolice oko Rike, i otoke i more, Istru…
I kad su zapivali, nako, ka kontra ovih naših, da, da, e, naši, više od stotinu Savrana kod leroja na korzu u Riki. Pivaju i svi naši ča su došli u Riku da bi s kun srićun učinili imbarak, e, za navigaciju, ovi od Iža, Pašmana, Dugog Otoka, Rave, Ista, Molaćani, Sibinjani, Pažani, Olibljani, ma nima školjara ki ne piva… Pa zapiva jedan naš, popi zeru više: „Ustani bane, Hrvatska te zove…"
- Buzdo! Oti ban je umra - govori mu Šanto naš, e u žalosti i gladnoći…
- Ovi naš ban od Kroacije? 'Ti 'Susa, umra, a nami ni beee? Oficir?
I skupili se njih šest od Savra, sve po dogovoru, pivaju sve u šesnajest, ukrcali vina, kruha, suhe ribe, pa pusti fruti, i mola cime od dva kaića, puše tremuntana, dvigli idra i drito za Dugi otok, drito za Savar po oružje, ovo za kuntra D'Annuncija. E posro! Kupili ovi naši za maslinovo ulje dvi lovačke puške i tri patrone, oteli u Zadru na peškariji pulicmanu livortelu, i via. Drita ruta Izola Lunga - Savar. Ovi naši na Riki navistili rat od po' svita. Išću svoje.
Mobilizacija. Stotinu ih na Riki, pivaju, pa u dva kaića po busoli za Savar učetvoro, ušestoro, dvigli idra, vitar u krmu, i za dva dana kuštali se u porat sv. Pelegrina. Vezali, armali sidra, eee, njihov je to porat. Avizali sve selo, Savar. I ala sici smriči, sici lopotiku, planiku, čini od driva mačeve, koplja, e svako drivo od dva metra, punta od driva ka sablja, ka mač Kraljevića Marka. Namazali maslinovin uljem punte koplja, blišći mač, uliva strah dušmanu, sve blagoslovili u crikvi sv. Jerolima, poškropili svetun vodun u crikvi sv. Pelegrina, dali za misu, njih stotinu Savrana odabranih za šturum usrid Rike, e, svi primili svetu pričest, dali zavit domovini, dovezli od Iža leut na šest vesla, armali i dvi gajeta sa komplet posadom, i svi dali prisegu na oltaru, spomenuli i dicu, žene, dida i pradida, i cilu intradu i masline u broj upisali u državni libri, za nedaj bože zla, i veće nevolje.
Pere, ovi od Božulića i braća, pa njih deset od Letinića (svi Hmućevi), pa Ćupini, Hrunćevi, anke i Jere-orbo i Bare-coto…Piva Savar, i stupa Savar od sela do porta… Piva gromko svim školjima svita pod vojaški korak: ajn, cvaj, draj…
Batude santine od leuta i gajet držu bačve vina, barila ulja, jerbo, furbo da u Riki moru kupiti vojašku pušku za dvi litre ulja i deset patron. Anke i bumbe, vojaške išću sablje od šturuma. Šljem za cili kvarat ulja i pet patrona. Anke, ovi, vrnuli doma u Savar Libera, onoga cota od šturun-landver-regimente, jerbo da bi ka coto da' barilo ulja u Riki za pišku, e, propju funcut od seks-šturuma.
Ma za reći istinu, ovo je jedina sigureca od savarske gvere, anke i rata: sve vojaške sablje, noži, bumbe, puške, fišeklije, granate za salpe, domaći noži, britvulini, capuni, motike, kosiri i kosirače, anke i oštro kaminje, sve u leut i u gajete, sve za šturum u Riki, svi će pucati, iskrati do pakla nebeska, za sve vike vikova, amen.
Unda se postrojili kod crikve sv. Jerolima, pa prema mulu od porta, dvigli jarboli, dvigli idra, zapivali, i drita ruta – Rika.
Puše bura po tremuntani, čini burdiž, sve mokro, sve na brodu u pini. Leut u dva dana po tremuntani jedva se čapa Raba. Obje gajete jedva do Paga…
Popilo se vino, pojila se riba, kruh od morske pine, sve zavašću. Bura ne kalaje. Čuli su, rekla im posada od išćanskog trabakula da je sve čisto, njanci jednoga kod ure na Korzu u Riki.
- A di su naši, ovi od Savra? E, naši od leroja na Riki? Di su i oni naši od po' svita, od šturuma na Drini, Karpatima, Solunu, e, oni ča su pili, sušili diže i pivali po austrijski na note i namigivali fureštin divojkami?
Ovi od trabakula su nam kapama na fruntin mahali, i mahali, mahali…
Unda je 1942. god. Fašizam zgori Savar, i ubi selo…
Unda je jučer zvoni mrtvi zvun… i poša je Mate i dica u Meriku…
I prekjučer je zvonilo…
I denas je zvonilo…