StoryEditor
Drniški amacordDrniški amarcord

Ovaj Krnje ima najlipše stratište: S mosta pada u Čikolu i upada u jedan od najdivnijih kanjona na svitu

Piše Đuro Perlić
24. veljače 2020. - 08:28
ilustracija/Zvonimir Barisin/Cropix

 

 

 

 

 

Svake godine u ovo vrime pišem, a šta bi drugo i moga, o Krnjevalu, o Korizmi i svim tim lipim stvarima. Zamislite samo kolko sam se ja nagleda Krnjevala u životu. Meni je draga ta simbolika Krnjevala. Ko god napravi budaleštinu ili se obleja, svi reču: Nu ga, pari ki Krnjeval! A jadni Krnjeval, ni kriv ni dužan. Zna san nekad i ja, još ka student, napravit od sebe Krnjevala. To onda nije ni bijo problem. Bijo san u Zagrebu i niko nije ni zna da san ja iz Drniša. Samo bi rekli, vidjevši me pod gasom, kaj dela taj Dalmoš? A ja nisan ništa ‘dela’. Samo san se zeru naziđa jer bi me pukla nostalgija i čežnja za prekrasnim vedutama moga grada. Teško je čeljadetu šta nikad nije bilo u Zagrebu najedanput otić gori i živit. Stojiš u domu, ne znaš ulice, bojiš se da ćeš zabasat. Ne znaš di ćeš ist, di ćeš robu prat i sumprešavat. Usput, tribaš i učit. I kako onda nećeš dikod od sebe učinit Krnjevala?!

S mosta u Čikolu

Kako se razvija turizam i uvik je lipo da se nešto događa, tako i sva mista, veća i manja, imaju Krnjeval i maškare. Negdi su to mačkare, negdi maškare, negdi maskirane kolone iđu po pet šest dana po cilome mistu. I onda završnica, simbol svega zla u zadnjoj godini, Krnjeval iliti Krnje, nakon suđenja, bude spaljen na za to pogodnom mistu. Naš u Drnišu, već san se tizin falijo, ima najlipše stratište kao da je kakav velikan Krnjevalske misli. S mosta pada u Čikolu, upada u jedan od najdivnijih kanjona na svitu. Dragi Bog je zaista pušta mašti na volju kad je stvara ovaj kraj. Nemojte misliti da ja infišajen zato šta san odalen. To mi je reklo puno ljudi šta nemaju puno veze sa Drnišom, a ja take stvari volin čut. Kažu stručnjaci da naš Krnjeval vuče porijeklo još iz doba Venecijanske vlast u ovim krajevima od 1683. do 1789. godine. Puku je to bila prilika da barem za tren, maskirajući se, bude neko drugi, neko drugačiji. Tako je jadni seljak makar jedan dan moga biti car, nepismeni je moga zaglumiti profesora, a kreposna dama mogla je zaglumiti kakvu kurtizanu. I sve bi bilo vedro, veselo, prpošno, puno glazbe. Na samim suđenjima Krnji kao simbolu svega šta nije valjalo u prethodnoj godini, došle bi do izražaja muke i frustracije puka.

Do Pepelnice, Čiste sride, iđe se po kućama, dica se maškaraju, a domaćini ih darivaju novcima, bombonima i voćem. Kad san ja bijo mulac i maškara se, maksimum darova bila je dikoja fritula. Zato ih volim i dan danas. Pričala mi je jedna, danas već postarija ozbilna gospođa, kako su maškare bile prigoda u tada vrlo kreposnim vremenima, da se cura nađe s momkom u osami i da zajednički podile mladalačku radost druženja. Kruna svega događanja bili su maskenbalovi. Čini se da je sada malo splasnuo zanos za maškarama i Krnjevalom. Umra san od smija kad sam u listu’Novo doba’ iz početka dvacetog stoljeća vidijo zabranu prosvjetnih vlasti kako zabranjuju učiteljima učešće u karnevalu kao nešto skaradno i nemoralno, nedostojno njihove društvene funkcije i ugleda.

Korizma

Tako će, nadam se, i ovi naš Krnje skončat u Čikoli. Meni je puno drago ono bajanje po televizijama čega će se ko odreć u Korizmi. Šta se tu sve more čut! Jedna neće ist ćakulade, druga neće nosit braćolete, ogrlice i rećine, jedna se neće šminkat, jedna neće pit šampanjac, jedna neće nikako pit, a jedna da neće pušit. Sirotinja to sve upražnjava cilu godinu.

Meni je samo ža, jer ipak sam ja iz sredine prošlog stoljeća, šta nitko u tim željama ni u naznakama ne spominje Isusa! On nam svitli naše pute, još od Betlehema, ponajprije On!

Izdvojeno

27. rujan 2020 18:04