StoryEditor
Drniški amacordOstane samo praznina

Uvuče se tako zebnja čovjeku u dušu: Čitavi svjetovi nestaju nam pred očima

Piše Đuro Perlić
14. ožujka 2020. - 10:52
ilustracija/Ivo Ravlić/Cropix

 

 

 

Bude tužno dikod kad se sitiš vrimena kad si bijo mlad, kad se sitiš momaka i cura uz koje si resta, a onda najenput vidiš da je vrime prošlo, da ih puno više nema ode, već su davno na nebeskim poljanama. Iđeš gradom i ka i u svakom malom mistu, naiđe znanac. Znaš da je umra taj i taj ili ta i ta. Pa kako, ništa se nije čulo? Ma učas! Nije prošlo ni misec dana i prikinilo ga...
Uvuče se tako zebnja čoviku u dušu. Ma vidi, svi ovi šta su jadni ošli, il su vršnjaci il su mlađi od mene. Poslin svake take smrti ostane prazan dom, ostane praznina i u našim životima. Dio onoga šta je bilo naša svakodnevica nepovratno nestaje. Šta s onim nadanjima koja smo svi imali, šta s onim čežnjama koje su ostale zauvijek čežnje? Šta s neostvarenim ljubavima, šta s ponekom uspomenom duboko skrivenom ispod ljušture mačo muškarca?

Dok bukara kruži

Najteže je kad prošetaš grobljem i vidiš da više ljudi znaš koji su tu našli obitavalište, nego onih u gradu. Nešto šta se nekad zvalo obitelj, ćaća, mater i nas šestoro dice, sve više predstavlja samo komadiće nekad skladnog mozaika ljubavi. Ćaće davno nema, nema matere, nema brata, mi preostali borimo se s neumitnošću.

Dobro se sićan, iman dovoljno godina, Drniša iz sedamdesetih godina. Onda je na našoj općini bilo priko tricet iljada ljudi. Sada stručnjaci šta to prate procjenjuju da nas dogodine na popisu neće biti više od devet iljada. Pa kako ćeš i s čime ti naprid?! Di se izgubijo sav taj svit?

Prvo su sela uvik bila puna. Kopala se svaka škrapica, svaki pedalj, čuvalo se blago, radili se vinogradi. Oko kuće čvaču pulastri, u zimu se tuku prasad, a tuke se pojmile ka praščići. Dice u kući, dice na rađi u gradu. Neko u Šibeniku, neko u Splitu, neko u Kaštelin, neko u Drnišu. Kad dođu suboton kući, odmoru dušu, naidu se materina kruva ispod peke, pofrigaju friška jaja, pojidu svoju šparogu, svoju pečenicu. Popije se koja iz bukare, stavi se štogod i na komin. Dok bukara kruži, bude živo, dođe i pisma. I onda nedilja popodne. Mora se ić nazad u grad, na rađu. Mater napuni valiže, stavi friška jaja nek se dici nađe, a ćaći se lagano stegne grop u grlu. Kraj ove lipote i ovih mirisa, oni iđu u one kapunjere šta ih zovu stan. Umrli i roditelji, niko se ne vraća, po vrtlima se uvatila drača. Nema bleke ovaca, nema ih ko čuvat. I dica u gradu više ne jedu babinu kokoš s livade, nega onu kupovnu, smrznutu. Tako jedno selo, tako drugo, osta pust cili kraj. Sada ima puno svita manje, ali puno stambenih jedinica više. U procesu obnove napravljeno je dosta kuća po selima. Mnoge misecima budu prazne jer niko u njih ne dođe. Prazne kuće brzo propadaju čin u njima nikog nema.

Nekad pod koštelon, nekad u oštariji

Kako sve to priokrenit, sela oživit, vrtle radit? Svako selo prvo je imalo centralno misto di bi se ljudi skupili i malo se rasćakulali. Nekad je to znalo bit pod koštelon, nekad u oštariji. Pale bi i balote, popilo bi se lipo. To su bili megdani nad megdanima. Slavodobitnici bi uživali do drugog vikenda, do druge partije. Bacilo bi se i na briškulu. Navečer, tek kad se nahrani blago, mogli su blagovati ljudi. Toplina seoskog ognjišta, toplina koja obuzima srca dok isprid svoje kuće gledaš niz polje i vidiš ovce kako lagano pasu, a iz daljine dopire lavež zalutalog pasa, to je nešto što valja doživit. Ubrati salatu i kupus u svom vrtlu, svu verduru, imat svoju kokoš, pit mliko od svojih ovaca, ist kruv od svoje šenice.

Eto kako me samo pogled na svježe postavljene osmrtnice odvede mislima daleko. Priznaćete, ma kolko vrime bilo moderno, ništa nam ne može oduzeti snove o dobu kad je za sreću bilo dovoljno lipo akužat i imat na balotan punat više od protivnika. I pritom biti mlad!

Izdvojeno

26. rujan 2020 19:58