StoryEditor
Drniški amacorddrniški amarcord

ZA SVE SU KRIVI TI ĐAVLIJI ATOMI, KA I ZA ATOMSKU BOMBU

Piše Đuro Perlić
25. veljače 2020. - 10:36
Drnis, 220220. Maskare u gradu Drnisu zavrsile su paljenjem krnje Coronavirusa.Nikolina Vukovic Stipanicev/Hanza Media/Hanza Media

Kako vrime brzo iđe. Doduše, ne znan jel’ to vrime brzo iđe, il’ se brzo stari, na isto mu dođe.
Prošle maškare, proša Krnjeval, ali puno maski svejedno nije palo. Baš me zanima Korizma, kolko će tu biti kontemplacije i promišljanja onog veličanstvenog trenutka Uskrsnuća. Ova ružna situacija s koronavirusom sitila me na moju mater. Šta god njoj nije pasalo, kakve bolešćine i slično, uvik bi rekla: To su ti, dite moje, za sve krivi atomi! Ona je čula davno da je najopasnija atomska bomba, pa u skladu s time i atomi. Meni je drago da je koronavirus, barem na razini puke simbolike, uništen i zapaljen u Drnišu kao Krnje.

Nešto za ništa

Kažu stručnjaci, doktori, da za koronu nije pametno ić di je puno svita i naroda. Zato se isplati bit, barenko zbog toga, u ovim malim mistima ala Drniš. Međutim, ako i nema koronavirusa, nas je već uvatila bila kuga. Nadrljali smo kako god okrenemo.
Ima još vako nekih stvari šta me se taknu, naprosto ne moreš a da ne rečeš koju. Svugdi se otvaraju lutrije, igraonice, reklamiraju se dobici i premije, ode miljun, onde deset, tamo dvista miljuna, zavrti ti se u glavi od pustih brojeva. Sićan se kad san bijo student, sedamdesetih godina, svake nedilje bi bila premija i to uvik u Zagrebu. Pa mora tamo bit ako na jednom mistu uplati pet šest iljada ljudi, a u Drnišu tricet ili četrdeset. Logikom broja ode lova tamo di je ima najviše, u Zagreb. Meni je drago da je bilo par premija u Šibeniku, ali mi je istinski i neizrecivo ža šta to nisu premije koje san ja dobijo. A kako ću i dobit kad ne igran.
Meni je gušt maštat šta bi učinijo kad bi dobijo lipe novce, bar desetak miljuna. Najprvo bi se posvađa s užon i širon rodbinom i onda mi niko ne bi dolazijo pitat. Lipo bi uredijo kuću i nadoziđa dvi sobe i u njima ima reprezentativnu biblioteku. Kad san to spomeno nekim svojima, svi su mi uglas rekli da san lulav. Ja iman običaj igrat onu lutriju odma nama od pet kuna. Uzmeš je, prodavač je ozrači, ti je isparaš i uglavnom na njoj piše četri nule i rič “ništa”. Prije je pisalo “nažalost ništa”, sad samo ništa. Od otprilike pedeset kupljenih srećaka, ja u možda dvi tri dobiven ulog. Često kupin kad san u Šibeniku, u jednoj robnoj kući srećku. Platin pet kuna i uzbuđeno param kartu. Svečano se pojavi natpis “ništa”. Ljubazna i vesela prodavačica, gospođa Vinka šta već zna moj mot, nasmije se i svečano reče: Više sreće drugi put, gospodine iz Drniša. I kako ću na take riči bit ljut ili, ne daj Bože, zabeštimat. Progucan grop u grlu i iđen dalje. Kad dobiven, to bude ulog. Ona me onda pita da oću li novu srećku. Ne, sriću ne valja provocirat. Svedno sljedeći dolazak upropasti i tih pet kuna.
Oklade nisan nikad ni prova učit. Dade ti par hokejskih timova druge lige u Finskoj pa ti pogađaj. Gori san se poziva na materine misli, a ode ću na ćaćine. Sinko moj, di se ti ne uznojiš, di ti svojon rukom ne uradiš, nema tute blagoslova i sriće. Kad san sve zbrojio i oduze, više san na zaradi kad uopće ne igran lutriju nega kad igran. A gospođa Vinka je i dalje ljubazna i vesela, i pofalila se da redovito čita ovaj naš “Amarcord”. Neka, Bog joj da šta od Boga tražila!

Mladima je najbolje kod kuće

Ja vako, teke po teke, pa sve nabrajam šta mi ne valja. Puno puta san spominja kako smo mi lipo misto i lip kraj. Kad smo bili mularija, mi smo uvik išli po okolici. Najveći užitak bi bijo kad bi se nas desetak pripelo na Vickušu, zaravan na Moseću iznad Guvna. Tu su bile fine livade, a pogled s njih bio je kao pogled s kakva čarobnog vidikovca. Vidiš Polje, sva sela, a svako malo začuje se brektanje vlaka uz Moseć. Na vrhu svega mi, ponosni šta smo gore, poput Edmunda Hillaryja.
Opjevane Puvarine isto su bile naša česta meta. Čikolska kupališta, Konali, Ćekinovac, Kaluđerovac, Kričanska pojila, sve je to bila naša svakodnevica. Nedavno sam i nehotice testirao neke mlade momke, i ne da nisu bili na Vickuši ili Puvarinama, nego ni ne znaju što je to. I još puno drugih sličnih stvari. Mi smo još u Osnovnoj školi dobro naučili lekciju i pisali domaće radove: Upoznaj Domovinu da bi je više volio!

Izdvojeno

26. rujan 2020 22:31