Kad čovik reste u potrbi, naravno, nije ni svjestan šta mu sve fali u životu. Nije tu važno oće li ucik ist šnicele ili murtadelu, ni oće li pit domaću bevandu ili francuski šampanjac. Ima onih običnih stvari koje dica moćnijih roditelja odma vide i nauče, prođu pola svita, dok mi, socijalno zapušteni, nismo ni Šibenik vidili dok nismo morali ić u bolnicu vadit angine. Kako ću ja išta ka mulac znat ako san radio dobijo u kuću kad san bijo u sedmon razredu, a televizor crno bili kad san bijo gimnazijalac. Bilo je moji kolega šta su se falili svaki dan kako naveče gledaju televizor pa prepričavaju, a ja i ovaj moj krug di san se ja kretao, govorili smo o penjanju na Moseć ili na Prominu, ili trčanju kroz Polje. Tako uvik. Ispada da onaj ko više ima više i zna, a mi ostali parimo ki tuke. Pedagoški učinci moga ćaće kretali su se do one elementarne razine, nemoj da mi ko išta loše reče o tebi. Vidićeš svoje!
A to se znalo kako ćeš vidit. Malo direkt, malo kroše, malo aperkat, kolko se ćaći dade. I ni ja i niko od mojih kolega slične sudbine nismo doživljavali to kao traumu šta je ostavila trajne posljedice na naš daljnji psihofizički razvoj. Jednostavno, to je bila nužna razvojna faza u našem odrastanju. I nisan nikad prista volit ćaću. U ponediljak ovaj šta je proša, da je kojin slučajem živ, ima bi 114 godina. Svaki ga se dan sitin. Nemoj dite da se zbog tebe moran crvenit prid svitom. Tako sam i ja učijo svoju dicu.
Kad san oša u Zagreb, onda san spozna šta znači živit u malom mistu i šta znači rest u sirotinji. Najprvo san mora naučit se ponašat i u dućanu i u gostijoni. Di god dođeš, izvolte mladi gospon ! Meni neugodno, zacrvenin se. Onda odeš u kino, vidiš i kazalište, a vidiš i velike sportaše. A na faksu, dobiješ komplekse kad vidiš ove iz Zagreba kako se nose i šta oblače. Ja san nosijo robu šta je ostala od mog pokojnog zeta. Ženske sve stoje ki bornjaci, ne znaš ima li na njima više šminke ili braćoleta!
Šta bi to moja mater slatko iskomentirala da joj je bilo vidit. I onda prvi ispiti. Svi mi iz socijalno nižih slojeva, iz malih mista, položili, većina Zagrepčana počela trokirat. Tako je bilo do kraja školovanja. Od nas dvista pedeset s prve godine, redovno je završilo nas osamdesetak, i to devedeset posto izvan Zagreba, Tute san vidijo da jedino rađon, učenjem, kad već nemaš ništa drugo, moreš postat čovik ka šta je ćaća tijo. Ne mogu prižalit šta je on umra prije nega san ja diplomira. Znan da je bijo ponosan da i on, ka sirotinja, ima sina na fakultetu i to u Zagrebu.
Sebi san ispa puno puta smišan kad bi gleda košarkaške ili rukometne utakmice. Nisu mi išla košarkaška pravila, uvik san mislijo na opsajd, pa se čudijo kako je faul, a ovaj ga samo zeru pljesnijo. Blaženi nogomet, kad je faul, znaš da se ovaj jedva more dignit.
Rukomet su me namečili gledat tek naši reprezentativci. Ja ih nikako ne mogu zvat kauboji. Iman ja netijaka u Ameriki pa se on isto čudi. Kako morete tako vrhunsku ekipu zvat kauboji ? To su ljudi šta čuvaju krave. Oni su otada za me, u skladu s očinskim odgojem, jednostavno l judine. Ko bi izdura nolko udaraca i bacanja o zemlju ka oni. Ove jake nacije šta imaju puno novaca i stanovnika, ka Francuska, Njemačka, Danska, Norveška, sve su iza nas. I svi naši igrači su iz mali mista, izresli iz sirotinje.
Sada Evropa priča o njima, kako se bore, kako ginu za svoje kockice, za svoju Hrvacku. Pa kako onda ne reć da su ljudine. Oni su drugi u Evropi u poslu kojim se bave. Kamo sriće da naši gospodarstvenici budu drugi u poslu kojin se oni bave, ili naši znanstvenici. Triba to moć izdurat isto ki oni batine prid protivničkim devetercem.
Ja san ponosan šta san navijač srebrnih svjetskih nogometaša, srebrnih evropskih rukometaša. Malo je zemalja šta se tako mogu pofalit ka mi. O vaterpolu neću niti riči. Slabo se u to razumin, a kasno san se i naučijo plivat. Ža mi je jedino izbornika Ivice Tucka, znaden ga, i znan da je i on baš ljudina, ka i naši rukometaši.