Dan kad je Zadar zahvatilo loto-ludilo, a Toni R. je izvukao sedmicu pa cijelu ekipu odveo na pašku janjetinu. I onda pobjegao u Brazil

Ludilo. Masovno ludilo. Tri šetemane su prošle, a niko nije ufačka sedmicu. Gospe moja, na koliko će samo narest i di će i u čiji žep leć pusti šoldi. Strah je bilo i pomislit šta bi čovik sve moga učinit s tim vagunom dinara. 

Loto groznica je te godine zahvatila cilu Jugoslaviju. Bila je to epidemija gora od one poznate španjole. Cidili su se zadnji šoldi, krepavali su kućni budžeti, ulitalo se u crveno, tražili se po zaboravljenim kalcama ostaci tajnih rezervi, praznili su se bili i sivi fondovi. Ludilo. Po Jugoslavije je bilo spremno za Ugljan. Potrošnja baterija za kalkulatore krešila je za trista posto, kemijske je tribalo uvozit, a loto kombinacije su izmišljali i oni šta su cilu pučku školu vukli aša i laganu duju iz matematike.

Ti ludi vitrovi loto groznice nisu falili ni Zadar. Loto je bio tema dana. Koja košarka. Svi su na svakom kantunu govorili o pustoj lovi i svak je mislija da bi baš njemu ta šuška dobro došla.

Na jutarnjoj kavi stara klapa imala je samo jednu temu. Loto sedmica. Ludilo. Milijarde ”učenih” teza o dobitku, brojevima i potrošnji pljuštalo je tog jutra. U to munjeno vrime prava je šteta što pusti psiholozi, psihijatri i sociolozi nisu došli među svit. Pale bi nove doktorske disertacije. Oni uvik nešto učeno pizde ka ovo i ono iz teorije znanosti. To je bila prava prilika. Loto groznica i sve oko nje bila je šansa da maknu guzice i kroz praksu ufačkaju podatke za budući doktorat. Ali što je tu je. Cila ta škvadra koja je bila na jutarnjem piću prolivala je vrcave ideje da ih je gušt bilo slušati, ka da su se natjecali u originalnosti.

Prvi je temu otvorija gospodin Ž.I. penzioner iz ”Jugotankera”, koji je značajno zaključija da bi mu najbolje bilo sedmicom prominit ženu, sist u koji luksuzni brod i poć vižitat po Južne Amerike. Šjor Mate K. koji je bija puno prizemniji prvo bi dici kupija stan u Zagrebu pa neka lipo študiraju, našto mu je gospodin Ž.I. upa u rič govoreći kako je on ka trgovac u ”Zadranki” davno  ufačka dosta šoldi za kuću na Plovaniji i vikendicu na Punta skali. Šjor Mate K. se nije da zbuniti i nastavija je priču kako bi mrvu da ženi, jer fala bogu ona ne bi znala koliko je on dobija, ostale bi šolde fraja tu i tamo, malo-pomalo.

Boris N. koji bi guzice da za sve što je iz Italije prvo bi poša u Trst, obiša butige, nacipa se parmiđana i dva miseca gušta u Rovinju s nekon mladom piplicon. U tim pričama jedino je konobar bija vanka svega. Nasluša se on u kafiću kojekakvih priča, pa kako u tome svemu nije vidija ništa puno pametnog, on će i dalje trošit šijole i svaka dva miseca kod šjor Marcelića dati postole na popravak, jer nije zanemarljiva konobarska radna kilometraža, a oni njegovi šefovi to nikad nisu priznavali. 

Marinko G. penzionirani tokar iz ”Bagata” ipak je od cile te loto-bande bija najoriginalniji. Ukrca je na listić brojeve koji imaju vezu s punicom i svu bi joj šušku da, pod uvjetom da ona tj. punica, ne ronja kako on, Marinko G., zajebava njenu ćer i da ona bidna cile noći spava sama u ledenoj postelji, a on Marinko G. igra karte, bumbi i kurva se. Od ta tri poroka prva dva su mogla proći, ali treći nije moga ni u ludilu, jer se dotični Marinko G. moga kurvat jedino s nekom koja je ćorava, gobava, cotava, bez sisa i guzica itd. Marinko G. je bija tako ”lip” da je bija sritan što ga je tila za muža ćer gorespomenute punice. 

Toni R. polupomorac i jebivjetar bija je siguran da je doša njega red za sedmicu i jedini je svečano objavija da će cilu klapu najist paške janjetine dok ne puknu i da će svak moć nosit i doma. Osam puta po dva kila pa plus toliko za doma, pa vino, kapulica i kruv ispod peke. Lipi bi se to račun moga napraviti. Naknadno se sitija paškog sira i pršuta. Boris N. je dobacija da on neće jist ako nije pršut iz Drniša, a misto paškog sira on zna jednog švercera koji prodaje sir pravo iz Parme. Toni R. mu odgovori neka ne pizdi i neka se on sira siti kad se bude vraća iz Trsta, a kad Toni R. plaća jist će se paški i basta. Svak je u sebi mislija da bi baš dobro bilo da Toni R. dobije sedmicu, jer je jedini spominja utrošak šuške na klapu, pa je svaki od njih potajno i poželio tu furbastu sedmicu baš svom kumpanju.

Joso Z. bodul bez zanimanja i posla, iako to u ovoj priči uopće nije važno, značajno je zaključija da su sve to pizdarije, jer oni gori u lutriji zajebavaju cilu Jugoslaviju. Oni po Josi namištaju sedmicu svojima i tako nikad niko nije dobija sedmicu ne samo u Zadru nego i šire. Joso Z. je završija s tezom da oni bidni što ih slikaju za novine nisu ni ulog dobili, sve su to namištanja i gotovo. 

Tog su se dana pisali listići, tražili brojevi koji imaju veze s rođendanima, brojevima postola dice i odraslih, brojale boce na policama kafića, onako nasumice vadili šuferini ili štikadenti pa koliko ih izvadiš taj broj upišeš.

Šime S. je pija mali šibensku travu i mislija da bi odmah škarta posal u ”Elektri”, jer mu je pun kaco iskapčanja letrike neplatišama. Čim bi se pojavija na vratima, neplatiše bi ga napale ka da je on kriv što oni tj. neplatiše troše letriku, a ne plaćaju. Odma bi s ”sedmicom” otvorija kafić, zaposlija dvi šesne divojke, a on ka pravi muškardin đirava Kalelargon i zajebava cili svit.

Jedini koji je osta prizeman u ciloj toj loto-parlatini bija je šjor Stanko D. On je više virova da bi sedmica mogla partit u Busovaču, Delnice ili možda Kragujevac. Zašto baš u Zadar?!

Ostali nisu odobravali takvu mogućnost jer u tom loto-ludilu koji bi to tukac virova da bi neki Stevo iz Kragujevca moga ufaćkat sedmicu. Šime S. je uletija s pričom za koga to Stanko D. navija i da uopće nije prijatelj i neka začepi gubicu jer bi moga zvat vraga.

Sve te priče prekinula je Šimina žena koja je uletila ka furija i Šimu naprasno istirala iz kafića i neka riješi nešto u Socijalnom, jer je ona Šimina žena našla vezu priko ćere od suside za doć do neke zajebane referentice u Socijalnom itd. Šime se ponizno pozdravija s ekipom, izaša iz kafića, a Toni R. je to popratija komentarom o dobrim odnosima u braku, dok je Boris N. zaključija  da nije lipo da žena od šjor Šime pravi monu i tu je sve završilo.

Listići su se popunjavali, pravile moguće i nemoguće kombinacije, trčalo uplaćivat i konačno doša je sudnji dan.

*****

Ja mislim da nikad toliko beštimija nije bilo na jednom mistu ka kad su jedan po jedan dolazili u kafić, nakon šta je doša kraj još jednoj ludoj loto šetemani.

Marinko G. je ima tricu i bija je najravnodušniji. Boris N. je tresa bogove, svece, bližu i dalju rodbinu onima gori od lutrije, jer osim jedne trice i tri stative, a to je ono kad ubodeš broj odmah blizu pravog, nije ima nego dvi duje na cilon listiću. Stanko D. se svečano zakleja da nikad više neće igrat, a Šime S. je popizdija, jer će morat ostat u ”Elektri” i bižat od jutih neplatiša letrike.

Jozo Z. je osta čvrsto kod svog stava da ih lutrija sve zajebava. Svi su bili razočarani i ljuti. Samo je konobar pra čaše, smijucka se, zajebava cilo društvo i tako je u jednom momentu nastala tišina, dok se Marinko G. nije sitija da Toni R. nije doša na piće.

Boris N. je konstatira da ga biće ona njegova rospija zajebava, a Šime S. je nešto spominja ka da Toni R. mora s ditetom poć na dispanzer i da će sigurno doć. Šjor Mate K. je ispalija tezu, ka ono Toni R. je dobija sedmicu, pa cili Zadar će znat, pa mora ispunit obećanje, pa ka nije kurba da će to sakrit i činit fintu da nije dobija i tako je pizdija u nedogled. Stanko D. je osta virovat da je sedmica partila u neko drugo misto u Jugoslaviji, na što su svi skočili, ka ono pa je li on navija za Zadar, pa šta on ne bi volija da je Toni R. dobija itd.

Poslije nekog vrimena ka furija u kafić je uletija Toni R. Visoko iznad glave drža je listić i vika ka munjen, kako mu je upala sedmica. Odmah je za sve naručija piće, dok su ostali ostali ka posrani. Marinku G. je ispa kućerin od kave, Boris N. je osta otvorenih usta, da je trajekt moga unutra uplovit, a Šime S. je prolija šibensku travu po Tonijevim postolima.

Stanko D. je svečano i odlučno zatražija provjeru i dok je on polako govorija izvučene brojeve, svi su se tiskali da vidu listić. Toni R. je ponavlja brojeve i pokaziva na predzadnju kolonu listića. Svi su ponavljali za njim i u tom vulkan oduševljenja, veselja i buke prolije se kafićem. Bilo je tu i tihe, pritajene zavisti i uz ispijene čaše padale su batude, komentari. 

Tribalo je dobrih trikvarta od ure da se ispiju runde pića i da se sve dovede u kakav-takav red. Šime S. je zaključio da Toni R. mora ispunit obećanje i lipo sve odvest na janjetinu. Marinko G. je predložio da se ide odmah, na što je Joso Z. rekao da mu žena sprema tripice, pa neka se ide sutra. Boris N. je zaključio da je Marinko u pravu, jer ko zna šta se do sutra može dogodit. Stanko D. je uzeja rič i reka neka Toni R. kaže kako on misli da bi bilo najbolje. Toni R. svečano objavi da će se sutra vidit kod Branimira u 9,30 i s dva auta bacit put magistrale na janjetinu. Na to je konobar dobacio da netko mora platiti ovo što se popilo, a Boris N. mu je odgovorio da ne pizdi i neka pričeka dan-dva dok Toni R. digne šolde. Dotle neka stavi račun na brukvu i finito.

Cila se ekipa rastala nešto oko podne.

Sutradan su svi bili na dogovorenom mistu. Joso Z. je doša čak 20 minuta ranije, što Stanku D. nije moglo promaći, a da ga ne bi zajebava. Čak je Boris N. za tu prigodu obuka veštit i stavija kularinu, ka da će tamo bit televizija i novinari. Šjor Mate K. i gospodin Ž.I. su sobon donili borše i za to istrpili lipu zajebanciju. U dva ”stojadina” pribacili su se na poznatu štaciju i odmah s vrata Boris N. je šefu restorana objavio da onoliko koliko ih ima puta dva kila neka donese na dvi pijatence i dodao da neka ne bude masna, pa ono neka bude od rebara itd. Toni R. ga zaustavi u narudžbi i objavi gazdi da prije toga neka lipo izriže pršuta i sira i onda sve redom. 

Koja je to Gospe moja fešta od žderanja bila. Minjale su se pijatence s vrućom janjetinom, praznile se boce bilog i crnog, brisali se masni prsti o tavaju, a mlada kapulica pucala je pod zubima. 

Posli nekoliko boca pala je i pisma i kako to obično biva najviše je reva Stanko D. Totalno je dištonava a ni riči pisama nije zna. Frajanje se razvuklo na nekoliko sati i s prvim znacima pijanstva Joso Z. je počeja umne pridike, a Šime S. je tugova nad sudbinom, dok je Toni R. žučno vodija raspravu s Borisom N. oko nekih neriješenih imovinskih prava nad parcelama na Pašmanu. Konačno Stanko D. je pozva gazdu da se račun plati, ali da svakome još po dva kila spremi u vrićice i tako sve redom kako je Toni R. i obećao.

Sve se to dobro sredilo i kad je gazda stavija pijat sa salvetama i računom na stol, Marinko G. samo što nije pa u afan. Stanko D. je stavio oćale i visokoumno zaključio da to i nije neki bogzna koliko veliki račun za jednog dobitnika sedmice. Gazda je razrogačio oči, a Šime S. je prstom pokazivao na Tonija R. koji je polupijan izvadija listić i svi su za njim kao po dogovoru, ponavljali brojeve dobitne kombinacije. Toni R. je značajno gazdi objavio da on sad trenutno ne može platit, ali da će on čim u Zagrebu uzme šušku od sedmice doć sve lipo podmirit. Gazda nije tija ni čut, a onda na opće iznenađenje Toni R. mu predloži da listić ostane kod gazde, dok se on ne snađe kad je već tako. Reka  mu je da će sutra doć platit račun.

Gazda se nakon toga pobjedonosno smilova, uzeja listić, stavija ga u žep i još počastija na račun kuće. Šime S. je popizdija i reka Toniju R. da je tukac jer sedmica nosi milijun puta više od računa, neka mu ga gazda vrati ili da bar potpiše da je uzeja listić.

Toni R. kavaljerski reče gazdi kako je sve u redu i ovaj nestane iza vrata od kužine. Nakon nekog vrimena fešta od loto-sedmice je došla kraju.

Sutradan svi su osim Tonija R. bili u kafiću i naravno uz komentare o jučerašnjem feštanju i pitali se što se dogodilo da Toni R. nije doša na piće. Stanko D. je ostale uvjeravao da će on sigurno doć, a Šime je pretpostavija da se Toni R. obleja, da mu biće triba likar, dok je Joso Z. svečanim tonom izjavija kako Toni R. skupja šušku za platiti ceh u restoranu da bi od gazde dobija listić. Padale su runde pića, konobar je uredno ispisiva dug i stavja na brukvu, a Toni R. se tog dana nije pojavio.

Kako su dani prolazili a Toni R. se nije pojavljivao, gazda restorana odluči naplatiti dug listićem loto-sedmice.

Kada je u zagrebačkoj direkciji lutrije htio naplatiti listić s dobitnom kombinacijom, službenik je umra od smija, pa je čak i kolege pozvao i svi su se valjali dok je gazda restorana glupo buljija u službenika i ništa nije razumija. Službenik mu je uskoro u društvu milicionera i jednog gospodina izrazito gustih brkova objasnio da je listić falsifikat, jer su naknadno upisane još dvi kolone. Gazda je i dalje glupo gledao i pokušao razumit što to znaci u ovom očito zajebanom trenutku. Službenik mu objasni da milicioner i oni čovik s gustim brkovima žele mrvicu razgovora itd.

I dok je gazda restorana u direkciji lutrije dava izjave i objašnjenja kako on nije taj što je nakon izlaska dobitnih brojeva te brojeve upisao u prazne kolone, a osim toga nije imao pojma kako se zove gost koji mu je listić da u zamjenu za dug itd., itd., u zadarski kafić je stigla razglednica iz Brazila di je ariva brod na kojem je Toni R. naviga ka mazač. Cilu ekipu je pozdravija, a konobar je upozorio da su na brukvi neki dugovi i ko će to platit. 

Tek kad se Toni R. s vijađa vratija, svi su doznali istinu o loto-sedmici.

U međuvremenu je počeja rat i gazda restorana je otiša. Možda i danas čuva falši listić, a možda i nenaplaćeni račun.

------------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.