StoryEditorOCM
4 kantunaMALE ZADARSKE ŠTORIJE

Jedan pegulani dan u životu Marinka iz Tankerkomerca kojeg će pamtiti do kraja života

Piše Lovre Kovačević*
7. srpnja 2024. - 12:19

Svakome se od nas u životu nekad zna dogodit nekakav škerac, koji bi ti skroz-naskroz spizdija cili taj dan. Kako se obično ka po nekom pravilu ne dogodi to da sve ostane samo na toj jednoj pizdariji, nego se uz to ka žunta uvik dogodi još ponešto. Čoviku dođe da pošalje kvragu dan kad se rodija, ”istrese” sav bis na onog koji mu se nađe na putu i onda najčešće stradaju oni koji bidni ni krivi ni dužni nemaju nikakve veze s tom pizdarijom.

Marinko se moga pofalit da mu je u životu niz stvari išlo na ruku. Za nešto je sam bija zaslužan, mrvu mu je pomoga ćaća koji je svojedobno bija faca u općini, a bogami i ženini nisu bili za bacit. Punac ga je osim šta mu je da ćer, lipo okripija s dobrom deviznom šuškom, zemljom uz more u Privlaci i kreditom koji mu je otplaćiva.

Žena je imala lipi posal u Tankerskoj i za razliku od drugih koji su kad je ferma rat ostali jadni i nikakvi, Marinko je moga puno lipi stvari priuštiti sebi i svojima. Nije mora čekat kad će plaća i ko će dat šolde za dici kupit neki komad robe i slično. Redovito bi uvatija vrimena za nać se s prijateljima, bacit koji lipi bokun u usta, bumbit dobro vino i zapivat s društvom, onako za svoj gušt. Žena mu je bila vridnica, lipa, šesna, žvelta jedinica pomorskog kapetana u mirovini. Dica su gurala školu i tu i tamo bi ufaćkali kojeg letećeg aša, ali ništa nije bilo zabrinjavajuće. Svoj posal u Tankerkomercu odrađiva je lipo i odgovorno, doduše više zahvaljujući šta je ima dobre šefove koji su inače sve ostale u firmi držali dobrim uzdama, nego što se Marinko posebno trudija.

*****

Tog je jutra Marinko ka i obično pija kavu prije odlaska na posal. Čeka ga je važan sastanak i bija je mrvu nervožast. Žena je isto tako ka i svakog dana žurila da sredi šminku i neke sitnice, te je letila po kući ka nevera, a uvik kad žuriš vrime leti ka munjeno.

Zapisala je na brzinu dici šta da učinu kad se dignu iz kreveta i sve u svemu, standardan jutarnji šušur događa se toga jutra. U jednom momentu kad je prošla kraj Marinka dotakla mu je lakat, ali taman toliko da mu prolije kavu po gaćama od veštita. Skočivši ka oparen zabeštima je boga, kavu, veštit, ženu, sastanak i još je toga bilo. Kako obično kad se ide na posal vrime nemilo curi, ka vitar se prisvuka i izletija iz stana. Krenija je prema autu i kad je izvadija facolet iz žepa je povuka ključeve od auta i kako to obično biva, znate li di su ključevi pali. Točno na one raštele di idu oborinske vode. Zašuškali ključevi po metalu i upadnu doli u kanal. Spižđen pokuša dignit raštele, ali malo morgen. Ne bi ih ni meštri od kanalizacije digli bez kakve poluge. Već je vidija facu od šefa i ka furija misto autom opizdi na noge prema Tankerkomercu. Jedva je stiga onako znojan na sastanak. Šef ga je pogleda onako totalno spižđenog i sva je srića da je sastanak mrvu kasnija pa nije bilo veće barufe. Konačno, odbotuna je gornji botun od košulje, razmola kularinu i duboko uzdahnija. Sastanak je počeja i Marinko se uspija smirit. 

Oko deset sati zamolija je Marinko šefa da ga pusti do Socijalnog nešto sredit ka ono triba mu samo po ure da priko barke trkne i gotovo. Šef ga nevoljko pusti i upozori ga za neke izvještaje šta triba ”glavnome” pripremit. Marinko izleti iz zgrade i kad je doša do Socijalnog vidi da oni ne radu, jer je pauza za marendu. Marinko onako na brzinu promisli: dobro u tih po ure će bacit u usta makjato i ako i zakasni koji minut računa da će stić napravit ono na poslu. U kafiću kod prijatelja Alda koji mu je donija makjato, prelista Slobodnu Dalmaciju i fala bogu triba je poć u kondut. Kad je izaša iz konduta naša se ka mona sam u kafiću koji je bija zaključan.

Dok je on bija na ”onom mistu” Aldu je doša brat da mu javi kako mu je pauk diga novog Golfa. Aldo inače nervčik, onako užgan, zaboravija je na Marinka, posla vanka dvoje gostiju, zaključa kafić i otrča da spasi Golfa od pauka. Kako Marinko to sve nije zna on je pomislija da se Aldo nešto s njim zajebava. Onako zakračunat u kafiću nije zna i moga objasnit nekim gostima koji su tili uć unutra. U takvim situacijama vrime ne da leti, nego mu se činilo da je pobiglo cilo radno vrime. Već je vidija facu ”glavnog” u Tankerkomercu kad bude tražija izvještaj a on zakračunat tu pizdi u kafiću. 

Dobri uru i po tribalo je Aldu da riješi problem s Golfom, jer je mora trčat na Kolovare, pa onda svađat se s policjotima i još je dobro proša, mogli su ga malo i žešće opizdit. Ovako je samo platija ono šta je triba, ali puno je vrimena potrošija na pregovore. Kad je doša u kafić zinija je od čuda, kad je vidija Marinka unutra. Marinko je nešto zabeštima i otrča prema barkajolu. Kakvo Socijalno, triba spremit ono za ”glavnoga”. Ali fala bogu kako je lipo uru i po bija zakračunat u kafiću, kad je uša u Tankerkomerc sve je bilo gotovo. Manji od makova zrna triba je izdržat govorne rafale kritika od šefa.

Konačno, završivši posal poša je doma. Isprid kuće nad onim raštelama za oborinsku vodu di su ležali njegovi ključevi od auta bija je parkiran neki kombi nizozemskih tablica. Taman mu je to tribalo. Ko će nać te Holandeze, di su pošli, a možda je neko ukra kombi i tu ga ostavija. Svašta je mislija u već izluđenoj glavi. Uša je u lift i konačno doša prid stan. Stavija je ključ u vrata. Kako ključ nije ulazija, posli minut-dva vrata otvori susjeda kat više od njega i onda nastane barufa. Naime susjeda je bila u svađi s Marinkovom ženom, jer je perući teracu šporkala lancune Marinkovoj ženi i kako to obično biva bilo je oštrih verbalnih obračuna. Susjeda, inače žena nekog policjota iz Poličnika, istresla se na Marinka, iako jon je on govorija, neka skuža jer mu se dogodilo da je falija kat. Ta primitivka, žena policjota, srala je cilu bujicu šporkih riči, ka da je Marinko razbojnik, lupež ili neki žestoki mafijozo. Pa bi on iša u srid bila dana i to u stan policjota? Uzalud! Policjotova žena ”lipo” ga je ispratila, dok se on vraća kat niže. Razmišlja je Marinko, šta je sve došlo u grad živit. Koji svit? Koje riči? Parilo je ka da je najmanje pet generacija ta guska živila u Zadru, a ne tek koju godinu i to ko zna kako je taj njen muž policjot dobija stan, razmišlja je Marinko.

Napokon je sija za stol. Žena mu je stavila ručak i rutinski pitala kako je, šta ima novog. Marinko je u djeliću sekunde razmislija da li da joj ispriča šta mu se dogodilo, ali odma odustane. I tako mu niko ne bi virova, pa ni vlastita životna suputnica. Upita ženu di su dica i ona ispriča da je Joško udrija balunom u novi auto od policjota s kata iznad i da je to vidila ona njegova otrovnica. Marinku se smrači pred očima i ništa joj nije reka kako je falija kat i kako je on već ima s tom istom otrovnicom verbalni obračun. Pojija je ručak, popija malo vina i spižđen bacija se po ure na kauč. Probudila ga je žena, jer je kava bila na stolu. Činilo mu se ka da je sve sanja. Kava mu je legla, kako se ono kaže, samo tako. Uzeja je daljinski i pogleda neku sportsku emisiju.

*****

Oko 19:30 taman kad je tija pogledat vjesti na televiziji, na zvono od stana lega je prst policjota iz Poličnika. Marinkova žena otvorila je vrata i nakon par riči došla reć mužu da ga traži ”oni” s gornjeg kata. Dugo je trebalo da policjotu objasni kako je  falija kat i za razliku od policjotove žene, on ga je mirno sasluša, vjerovatno shvativši da se to može svakome dogodit. Više je policjot bija ljut što je njegov Joško balunom udrija novi auto koji je on jedva i na kredit kupija. Marinko mu je govorija kako će mali dobit svoje i da se to više neće dogodit. Policjot je nakon nekoliko skroz normalnih rečenica što su ih razminili poša doma, a Marinko je utočija čašu vina. Nije čuja ni vidija najvažnije vijesti, a taj ritual teško bi u normalnoj situaciji priskočija.

Krepan od svih dnevnih događanja izaša je na balkon. Nizozemski kombi još uvik je bija nad šahtom. Zapali cigaret i nasloni se na ogradu. I dok je tako naslonjen na ogradu razmišljao na glavu mu padne nešto meko, kad je pipnija rukom vidi da je opižđen nekim komadom kruva, jer su mu prsti bili šporkani paštetom. Jel to kojem majmunu s gornjih katova ispalo ili mu je policjot s kata više posla mali meki poklon, nikad nije dozna. U to je u kuću uša mlađi sin Joško i lipi je referat mali mora slušat. Marinko je sinu strogo objasnija da od sutra balun može igrat u snovima, jer neće on trpit njegove pizdarije po parkingu. Tek tada vidi da je Jošku ruka krvava, jer se bija prostra po asfaltu i izgreba cilu ruku. Polija mu je ruku rakijom i reka ženi da je veže zavojem. Joško se razdera cilom forcom da su svi u neboderu mislili da neko nekoga kolje.

Poslije večere žena kaže Jošku da baci škovace, a Marinko strogo objavi neka mali bar pogleda libre od škole, ako već neće učit, a on će bacit škovace. S crnom vrićom punom škovaca Marinko je uša u lift u kojem su bile neke mulice, smijale se ka lude. Kad su izlazili iz lifta vidi da mu je ”butiga” otvorena. Došavši do kontejnera podigne vriću i pritisne nogom polugu za otvaranje. Noga sklizne, izvrne se zglob i bolan jauk prolomi se tu kod kontejnera. Marinko se sruši, a na njega padne naslonjena vrića škovaca. Cvileći bolno i držeći zglob, baci sa sebe škovace i tu se kraj njega nađe policjot. Pomogne mu da se digne i Marinko je uskoro njegovim autom bio odvezen do hitne. 

Uobičajeni postupak. Kirurgija. Snimanje. Longeta. Oko 23 sata zahvali susidu policjotu koji se namjerno ili slučajno diskretno smijucka, a zabrinuta žena pomogne mu da se smjesti na kauč. Onako nikakav nije mu bilo ni do čega. Stariji sin Šime malo posli je doša doma. Uobičajeno ono ka sad se dolazi i di si bija dosad. Šime, sav u pubertetskom balunu, nije ga uopće čuja. Otvorija je frižider i uz kvarat kruva počistija spize za dvojicu. Tek mu je tada žena rekla kako Šime u zadnje vrime često picaje školu i da je nabija nekoliko aša i da oni u školi neznaju šta se s njim događa. Marinko više nije ima snage da se jidi niti da bilo šta kaže. Poluležeći na kauču zaspa je ka balvan.

Dolje na parkingu i dalje je bio kombi nizozemskih oznaka.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.

12. srpanj 2024 18:23