Kako se nakon rata kaićima na vesla iz Zadra bižalo za Italiju i kako su Boris, Šime, Mario i Joso završili na Golom otoku

Svaki čovik je u svom životu barem jedanput činija pizdarije koje su recimo ka bile u điru. Ko bi nabroja na kakve smo sve baketine padali, virujući tada da činimo nešto veliko, nešto šta će nam prominit život, naše okruženje i nas same. Tako su neki ulazili u politiku, neki su trčali trbuhom za kruhom tražeći misto pod suncem na nekom svom ”obećanom” mistu ove balote zemaljske. Neki su tili priskočit sve moguće škaline i priko kriminala doć do nekakvog blagostanja. Neko je jednostavno pustija da ga korenat života nosi, mukom i trudom stvarajući bolji život za svoju familiju i sebe.

U turbulentnim vrimenima 50-ih godina prošlog stoljeća, puno je svita iz Zadra mislilo pobić na Zapad, istrgnut se iz bijede i mižerije. Gotovo je postala moda, iako to ni izbliza nije bila prava rič, pravit planove i provat pobić iz jadne i nikakve Jugoslavije i dočepat se Italije pa put pod noge do nepoznatih odredišta. Bižalo se gotovo svakodnevno. Po logici stvari, prema Italiji. Bižalo se u kaićima, gajetama, na vesla, na jidra. Kako je ko moga i kako se snaša. Neki su odmah bili uhvaćeni, neki ubijeni doli u kulfu, a ritki su imali sriću dokopat se željene Italije.

Kako je bižanje postala normalna stvar, tako se i broj špija povećava. Niko nikome nije virova, a špije su živile tu među svitom. Ako bi dva–tri čovika razgovarali, uvik bi se naša neki čije je uho bilo natempirano da uvati sinjal jel se šta sprema. O onima koji su pobigli, tiho se šaputalo. Nije se znalo je li uspija, jesu li ga uvatili. Bez obzira šta je vlast svim mogućim mjerama pokušavala zaustavit ta bižanja, ona nisu prestajala.

*****

Boris je te večeri sidija doma za stolom. Dva jaja isfrigana i olađena stajala su na aluminijskom pijatu, a Boris ih je gleda, zamišljen, i ko zna što je čeka. Mater je radila nešto oko špakera i vidila da je njen sin nešto utučen, zamišljen. Prošla bi kraj njega, dodirnula bi umornom i rapavom rukom njegovo rame. U tom dodiru ka da mu je čitala misli i kroz dodir rekla biće bolje, samo da budu živi i zdravi. Te večeri zagledan u pijat s friganim jajima čvrsto je odlučija da i on pokuša bižat pa šta Bog da da. Dosta mu je bilo fizičarit za sitne šolde, doć doma krepan i gladan, pun žuja i šporkice.

Nije te večeri tija jist, uzeja je jaketu i izaša vanka. Poša je do prijatelja Jose i nakon malo vrimena bili su na rivi. Boris je u Josu virova, a moga je virovat i u Šimu i u Marija. Joso se malo nećka kad mu je Boris izložija plan, a onda je ipak prista, ka da će razmislit.

Čudne su te neke nevidljive lancane koje našeg čovika vežu za tvrdu stinu Dalmacije. Posebno se naš čovik veže za familiju i to traje do groba. Te lancane počnu pucat kad se criva grču od gladi i neimaštine.

Boris je bija siguran, koliko su one koje su uvatili ili ubili bili krivi špije i agenti, toliko i oni sami. Činilo mu se da su slabo bili pripremljeni i organizirani. Počeja je pravit plan. Prvo. Jedan kaić na kraju Puntamike učinija se dobar. Triba vidit kako nabavit vesla i sve ostalo. Ako se improvizira jarbol i jidro, noću bi mogli jidrit, a danju veslat. Njih četri na smjenu. Triba se osigurat spizon i vodom i uzet nešto robe. Čak je uzeja adresu barbe u New Yorku, ako se uspije dovuć do njega.

Kad se s Josom, Šimom i Mariom naša, izložija je plan. Svi su preuzeli svoj dil obaveza. Vesla će Šime nabavit kod jednog prijatelja iz Arbanasa, jer taj kaić na kraju Puntamike bija je lip, šesan, ali gol, bez ičega. Mario će napravit improviziran jarbol, lantinu i jidro i sakrit u žbunje oko borove šume. Joso će osigurat vodu i sakrit blizu kaića. Svak će uzet spize i robe koliko mu se čini da će tribat. Dogovorili su se da se neće sastajat da ne bi bili sumnjivi. Uglavnom, Boris je predložija da triba bižat kad bude škur ili bar oblačno i da bar mrvu vitra imaju u krmu. Najbolje je bižat u vrime kad se smrači, računajući da bi uz Božju pomoć mogli izać na otvoreno more sutra ujutro prije nego svane. Što vesla, što jidro sa mrvu vitra, takav plan se činija mogućim.

Pripreme su tekle po planu. Šime je nabavija vesla, a Mario je napravija jarbol, neko jidro improvizirano od talijanske cerade ostale iz rata. Voda je bila na svom mistu. Kako je Boris bija organizator svega, čeka se njegov sinjal. Nisu se puno viđali da ne bi koji žbir javija miliciji. Tek bi zajedno bili najviše dvojica.

*****

Tog dana je uvaćena jedna veća grupa, koja je s ribarskim brodom tila pobić. Ka robove su ih vezane vodili kroz grad. Svit se ka ono zgraža, koji su to izdajnici koji ostavljaju domovinu i idu prema kapitalizmu, tom tada mrskom neprijatelju friško stvorene komunističke Jugoslavije. Dio svita se stvarno zgraža, nazivajući te izdajnike svakakvim imenima, a dio je glumija, jer se boja špijuna među svitom. Za krivu rič moga si nastradat.

Gleda je Boris tu grupu i svit oko sebe i reka sebi da on i njegovi prijatelji to ne smu doživit. U zadnji čas je izminija plan. Činilo mu se da je bolje priko dana se pribacit na donju stranu Ugljana ili poć na donju stranu Sestrunja. Tako bi dobili više vrimena za doć na otvoreno more, pa kad svane da budu što dalje. I ta promina plana spizdila je cilu stvar. U početku je sve bilo u redu. U dogovoreno vrime, ”makli” su kaić, ukrcali sve što triba i pozvali Boga u pomoć.

Taman su bili na po puta prema Ugljanu, kad je iz pravca Preka prema njima zapizdija patrolni brod. Vidili su ga tek kad se skroz približija. Bilo je gotovo. Uvatili su ih, a da nisu pošteno ni ruke od veslanja zagrijali. Tog dana patrolni je ispunija sve ”norme”. Na njemu je već bila jedna grupa od njih osam. Spižđeno, pripadnuti, Boris i njegova ekipa neke su znali. Svi su bili međusobno vezani konopom, a neki basetni oficir nije krija zadovoljstvo. Uz njega su bila dvojica u civilu. Stalno su nešto pizdila, ka sve ćemo vas na Goli otok, pa ka bit će klesanog kamena za izvoz u tu vašu Italiju. Te dvi face i basetnog oficira koji je bija okruglog crvenog lica i nekakvih brkova ka da si četku za postole opizdija ispod nosa, niko nije zna.

Na rivi su već čekali milicioneri i opet neki tipovi u civilu. Mora da su i oni iz UDBE, jer su ih svi slušali. Svit se skupja. Dio je svita doša iz znatiželje, a drugi dio po ”zadatku”. Milicioneri su se pravili važni i držali red da se stvori prostor za grupicu od dvanaest duša sa patrolnog broda.

Boris nije ništa govorija. Joso je vidno pripadnut dršća, a Šime je zvirka okolo i kad je jednom iz grupe tija nešto reć opizdija ga je triskon jedan od one dvojice u civilu. Oni drugi u civilu drža je neki libar i nešto pisa. U toj mučnoj atmosferi, Mario je molija da ga puste da se priko bande od broda popiša u more, našto mu je basetni oficir reka neka piša u gaće. Ljudi moji ma da tovare držiš vezane, pustija bi ih da se popišaju.

Oni iz grupe, koja je uhvaćena ranije svi su mučali. Jedan je lice pokrija rukama. Jedan je i plaka. Nije ima više od 15-16 godina, bija je iz Arbanasa i dobro je igra balun. Malo je bilo smišno da on plače, jer je bija meštar za cipat po nogama. Ko zna koliko je on bubaca dobija i nikad nije zajauka, a sad plače ka dite.

Boris je cilo vrime smišlja kako da se izvuče iz ovih govana, ali kako i na koji način, nije zna. Kako su svi bili vezanih ruku kratkim konopom za jedan drugi konop i sve je parilo ka parangal, Boris je stalno gleda kako da se iškapula. S obzirom da je glavni konop bija isprid njega, vidija je da zadnji čvor na rukama nije bog zna kako vezan. Pokuša je prstima nekako da ga razmola. Malo-pomalo to mu je i uspilo. Odvezane krajeve je sakrija u šake i činija je fintu da je i dalje vezan. Računa je da je važno zajebat oficira, UDBU, vojnike i milicionere prije nego budu saslušani i uđu u libar.

Konačno brod se veza za rivu i ka stoku su ih iz broda izvukli. Na rivi su ih postrojili guzicom prema moru. Milicioneri su pravili red. Okupjeni svit je govorija, vika, beštima, dobaciva i znatiželjno otvorenih usta gleda oće li koga pripoznat. Kako je Boris bija vezan predzadnji, a zadnji je bija Šime, tako je tu i završavala grupa svita što je gledala. U jednom momentu oni mali Arbanas, šta je plaka, srušija se na rivu kriknuvši i kako je povuka osnovni konop cila se grupa pomakla. Svi su se okrenuli prema malom koji se srušija. Tako i zadnji milicioner. Boris se nađe među svitom. Za pravo čudo, niko to nije vidija. Da ne bi bija sumnjiv nije tija bižat, nego je osta gledat šta će se događat. Oni iz UDBE u civilu sa librom svakog je nešto pita i zapisiva. Šime koji je bija na kraju konopa vezan, osta je u čudu. Gleda je kako je to Boris uspija pobić i sad ga lipo iz onog znatiželjnog svita gleda. Još mu se osmjehuje. Došlo mu je za popizdit. Vrlo brzo su ”predstavnici vlasti” vidili da jedan fali. Pitali su Šimu i Maria, jer je između njih bija vezan Boris, a oni su nešto govorili ka da oni ništa neznaju. Boris je pratija svaki njihov mot. Onda je jedan milicioner sta brojat i naravno uvik je jedan falija.

Tada je jedan od provokatora iz svita zavika kako odmah sa svima triba na Goli otok, a dva-tri ”plaćenika” su ga podržala, a s njima i dio svita. Neki od straha neki iz uvjerenja. Boris je sta točno kod provokatora i on sam je ponovija poruku. Šime, Mario i Joso su ga gledali i u sebi mu beštimali sve živo i mrtvo. Prebrojavanje i ispitivanje je završilo s jednim bjeguncem manjka i nakon što su oni iz UDBE svoj dio posla završili, ka‘ najveće neprijatelje i dušmane sve su ih odveli put grada. Svit se razilazija, a Boris je završija u jednoj konobi u Varošu. U kasnu uru kad je doša doma, za stolom u kužini uz mater je sidija jedan od onih iz UDBE.

*****

Šime i Mario su dobili svaki po dvi godine, a Joso samo godinu dana. Boris je stuka tri i po godine Golog otoka. Svaki put kad je prešidente od Jugoslavije Tito ili koji drugi iz vrha dolazija u Zadar, Boris bi iša nekoliko dana na ”odmor” kod milicije.

Danas se šeta Kalelargom i odavno je u penziji. Dan-danas tvrdi kako je za sve kriv tamo neki tukac na patrolnom brodu. Da ga je bolje veza, ne bi biža s ”parangala” na rivi i bar godinu ili dvi bi manje tuka stine na Golom otoku.

----------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.