Kad smo ki izabrali, ove naše GOSPODARE, obećali su nan SVITLU budućnost. Da ćemo živiti lipo i dobro. I da nan neće ništa faliti. Ka onaj što je obeća curi da će joj, ko se uda za nj, cili život teći MED I MLIKO. Pa je odveja u selo di je drža KRAVE I ČELE...
Tako i oni namin... SVITLA BUDUĆNOST... To bi tribalo značiti da neće poskupiti struja. Tako su i rekli. A onda najedanput, iz neba pa u rebra... Poskupiće struja. Ustvari neće, ali oće. I neće sviman... Jer biće da nismo svi u istoj državi. I ne triba nan svima biti ista cina.
Ja san to vako svatila: ako trošite struju, onda će van poskupiti. A ako je ne trošite, onda neće. Pa mi ni jasno. Kažu da se ne smi u isto vrime prati robu u mašini, peglati robu i grijati kuću. Ne znan smi li frižider raditi cili dan. To nisu rekli. Ni koliko sijalica smi u kući goriti. More li se gledati televizija i peglati? Ajme, zaboravili su reći smimo li upaliti bojler koji put misečno. A usisavač? Koliko se more mobitela odjedanput puniti? A kad bude vruće, oćemo li smiti upaliti klimu? Čini mi se da ni oni to ne znaju.
Zato ja znan što ću. Najprije ću poskidati sve sijalice. Ostaviću samo jednu u kužini. Poći ću kupiti sviće za u zahod i sobu. Baciću usisivač u smeće i kupiti novu metlu. Pa ću mesti... Neću više peglati robu. Ići ćemo na posa malo izgužvani. Frižider ću prodati da mi ne troši. Robu ću, ka u ratu, prati naruke. A bilu kuvati u limenoj kanti na špakeru na drva. Prat ćemo se u kainu ka naše babe u no vrime. Televiziju nećemo više gledati. Jedino mi je ža zbog one ISTANBULSKE NEVISTE... I FARUKA... Neću ki moći gledati da ne trošin struju i da ne uletin u CRVENO. Ja se nadan da će mi ove moje MIRE pomoći. I da će mi rata ostati iljadu kuna, a ne tri iljade...
MEĐU NAMIN: ČINI MI SE DA SE U OVU STVAR SA STRUJON UMIŠALO MINISTARSTVO DICE. JEDNA OD NJIOVIK MIRA. I POTPLATILO GOSPODARA. DA POSKUPI STRUJU. JER ĆE SVI MORATI IĆI RANIJE LEĆI DA UŠPARAJU. I ONDA ĆE BITI DICE... KA U STARA DOBRA VRIMENA.
NI SVAKO ZLO ZA ZLO.