Priča o seksu i kurbanju: tko su kurbe, a tko kurbari? Kako su prošli ‘Šuc‘ i ‘Osanikvarat‘, a kako Jasna, Zdenka i Neda

Od Adama i Eve pa sve do današnjih dana seks je neizostavni dio života. Moš jist koliko te volja, moš bunbit da nemaš pojma di si, moš dobit puste šolde na lutriji ili ti ji ostavi barba koji je umra u Americi, sve moš imat, a ako nemaš seksualni život kako bog zapovida, onda ka i da ne živiš. Nijedan gušt na ovon svitu ne može se mirit sa sekson. Čovik bi se moga svega odreći, ali seks bi sto-posto bija zadnji kojega bi škarta. Uostalon ka da bi nas bilo da nije bilo seksa. To, šta je on doživljava razne oblike razvoja, e to je već drugi par postola. Principjelno se nije minja od Adama i Eve.

Na ciloj baloti zemaljskoj minjala su se carstva i kraljevstva, minjali se stilovi u umjetnosti, arhitekturi, minjala se spiza, postole, frizure i kojekakva čuda tehnike, ali seks je uvik osta isti. Bog se lipo pobrinija da za njega triba muško i žensko. To, šta je kojega muškoga nešto opizdilo pa nezna šta je žensko, nego se lipi za drugoga muškog ili kad se dogodi da ženska falije i opizdi jubav sa drugon ženskon, to su već varijacije koje normalni ljudi (ne)mogu skužit. A di su opet oni šta im je svejedno, muško, žensko, pa beštije bože mi prosti ili dica. Sve one šta slinu na malu dicu odma bi tribalo bez suda i paragrafa zapalit, pa kad se mogu na dicu užgat neka se lipo griju na lomači. Nego, vratimo se mi onom pravom seksu.

Nikad mi nije bila jasna jedna stvar. Pusti su libri napisani, mnogi učeni ljudi, likari, sav pametan svit je pisa o seksu, a dan-danas je svitu neugodno o njemu govorit, a nekima je skroz velik tramak s njim se i bavit. Ja bi lipo sve te šta ih seks ne zanima, lipo zaposlija u komunalnim službama, pa neka ono vrime predviđeno za seks korisno troše za lipost ovoga našeg grada.

Kad ono ka mulac ulaziš u otkrivanje nepoznatih tajni seksa, jo koji su ti to gušti. Svaki dan neko novo otkriće i penješ se na škalini odrastanja. Pa onda, kad prvi put kušaš slasti toga slatkoga izvora života, opizdi te takva mantavica i tek se otrizniš kad ti je jedna noga u grobu, a koliko ih parte na drugi svit i nikad se ne otrizne. Kad je rič o seksu, onda se sitin jedne lipe, ali i zajebane rasprave o njemu.

Bilo je to negdje prije rata, ako me pamet služi tamo ‘85.-‘86. godine. Ne mogu se baš sitit, ali razgovor je počeja tako šta je neko postavija vrlo praktično ali skroz zajebano pitanje. Naime, u “Kompasu” je bez nekog posebnog razloga neki tukac pita koliko je dok traje životni vik bog da normalnom čoviku šuceva. Svi smo ostali zatečeni pitanjem, a taj tukac se smija i ka ono jesan li vas zajeba i da van mislit. Kako fala bogu niko nije zna odgovor, a nijednog likara nije bilo u blizini, a i pitanje je bili i on zna, ili bi nas pila s nekakvim pizdarijama iz medicine, to smo svi ostali ka mone. Jedan je čak počeja računat, pa od koje do koje godine pa puta koliko godišnje i onda se zapetlja od puste matematike i na kraju je odusta. Oni prvi koji je prolija pitanje, održa nam je nastavak razmišljanja i bogami svima nam je da mislit. Naime, taj tukac je opizdija jednu vrlo opasnu tezu. Počeja je ka ono da je bog svakome odredija u životu tri tisuće  šuceva. Kako fala bogu niko normalan nije pisa koliko je toga potrošija, tako se u toj tezi pojavila vrlo zajebana dvojba. Prvo, ako si puno toga potrošija nemaš pojma koliko je toga ostalo. Zamisli, čovik još u pravin godinama, zdrav i sve ostalo, a rezerve šuceva više nema. 

Druga zajebana stvar je ta, da dođeš u godine kada triba partit, a ti nisi sve potrošija. Ne znaš šta je gore. Znam da smo se svi zamislili i ruku na srce, nije nam bilo svejedno. Kad tako neko uleti s nekakvon pizdarijom ka šta je toga dana taj tukac spizdija cilu ekipu, onda ti dan sigurno pođe na kvasinu. Kako smo svi bili u onim najlipšim godinama, meni je nakon nekog vrimena Joško prizna da su mu se počeli javjat problemi. Kad bi lega sa ženon u postelju, sitija bi se tih teza o broju šuceva i šta se događalo. Nije moga normalno seksat i još ga je žena optužila da biće ima kakvu montenjutu, pa on - njen muž, ne može izvršavat bračne dužnosti i obaveze. Reka mi je da je posla kvragu onoga tipa šta je lansira onu zajebanu tezu o broju šuceva. To pitanje je ostalo bez odgovora. Čak su i likari spominjali milijun pizdarija od kojih sve zavisi, ali ni približan broj šuceva niko nije moga reč. Oni tukac, šta je “prolija” to skroz blesavo pitanje odma je dobija nadimak “Šuc”, a da me rižu po cilon tilu, ja mu se pravog imena ne mogu sitit. 

Osta je Šuc i samo smo mi ritki znali kako je dobija taj nadimak. Šuc je poša živit kod svojih u Ameriku malo prije nego je počeja rat. To, šta je on poša, nema nikakve veze s tim famoznim pitanjem o broju šuceva. Jedino je dobro šta ga nema, pa o broju šuceva nema te ko sitit. Najbolje je o tome ne mislit.

Kad bi iša nabrajat, šta smo sve u mladosti pizdili kad je seks u pitanju, onda bi ovi libar bija poprilično debel. Ka mulci o seksu ništa nismo znali osim šta smo se bavili “ručnim radom”. Postavjali smo pitanja za ispizdit sve oko sebe. Još ka dite u pučkoj školi je san pita mater kako to roda zna adresu di triba donit dite (u pitanju je bila moja sestra) i je li rodi naš poštijer iz kalete reka di mi stojimo. Mater je nešto zbrčkano govorila, sad se ne mogu sitit, ali znan da ništa nisan kužija. Zvone je svoga ćaću jedan put pita, kako on može njegovoj t.j. Zvoninoj materi govorit da je voli najviše na svitu i klea se svojon materon, a isto tako je govorija i klea se nekoj bjondoj Ružici šta je stala u drugon portunu i Zvone ih je čiribimbija dok su se tucali u drvarnici. Zvonin ćaća je zinija i bez teksta mu opizdija jednu pedagošku trisketinu, da mi se čini da zbog te triske Zvone i dandanas slabije čuje na livo uvo. 

Onda, u ono vrime, kad smo znali opizdit “krasnodara” u afan, blesavi je Nikola pita jednog razbijača iz Kampo Kaštela šta je “gužva” njegovu sestru, neka mu kaže zašto šjor Vinko prije nego “odštema” šjora Nevenku najprije je dobro izbubeta i je li zato njegova sestra uvik ima modrice i je li tako svaku žensku triba najprije izbubetat pa onda “štemat”. Taj razbijač mu je objasnija da neka ne pizdi i da je on t.j. Nikola još mulac i da će neke stvari naučit kad nareste. Eto tako smo mi učili neke stvari o seksu.

Kako uz seks ide i kurbanje, tako odma na početku triba razjasnit taj pojam kurbanja. Ako ta besida dolazi od riči kurba, a cili svit zna da je to ona ženska koja najprije nekakvom bezveznjakoviću uzme lovu pa onda raširi noge, kako onda muškoga zovu kurbar, kad on nikada ne dobije lovu, nego još mora platit. Naš svit je skroz-naskroz pomiša beside, jer kod nas kažu da je kurbar oni čovik koji je oženjen, a ima neku drugu žensku koja mu dođe ka “osvježavać braka”. Udate i privarene žene takvu žensku odma zovu kurbon, a bidna najčešće ništa nije dobila, osim šta je uletila u đir s oženjenim čovikom. Nadalje, ako čovik nije oženjen onda ga isto zovu kurbaron, a samo zato šta minja ženske, a kako ni jedna od njih nije kurba, uopće mi nije jasno zašto je dobija naziv kurbar. Ispada da su sve ženske kurbe i svi muški kurbari. 

Ja mislin da su to ženske izmislile iz čiste zavisti prema drugin ženskama, a bogami i prema muškima. Kad o takvin pizdarijama dubje razmišljaš, sve ti se izmiša i više ništa ne znaš. Moja je srića ta, šta više nisan mlad, pa o tome i ne triban mislit. Ali, kad već pišen o kurbanju, onda ne smin zaboravit nekoliko lipih malih štorija vezanih za taj dil ljudskog života.

Jedna mala štorija događala se u Arbanasima. Ko će se sitit koje je to godine bilo. Inšoma, tamo je bija neki ka kafić, a nije to bija. Nešto ka mišanca kafića, bifea, gostione. Svaku večer smo jedno vrime ka klapa dolazili u tu bužu di je romantični klavirista svira pianino i to sve lipe stare pisme. Njegova žena, vitka crnka, nosila je pijatence s pićem, a ponekad bi bacila koju bržolu na gradela ili narizala par feta sira i pršuta. Scenarij je izgleda ovako. Mi bi naručili gradeladu i dok su se bržole pekle, dvojica bi spizdili klaviristu neka svira čas jednu, pa drugu, treću pismu. Jedan od nas, ne smin mu spomenit ime, lipo bi poša odizad kuće zaminit ženu od klaviriste na roštilju, a jedan drugi od nas, i njegovo ime ne smin spomenit, lipo bi ženu od klaviriste “oštema” onako s nogu iza roštilja. Posli svega, sidili bi, jili, bunbili i slušali klavir.

Za to brzopotezno “štemanje” samo je još znala ženska šta je radila na šanku. Još bi znale obadve sist s nama i činile su fintu ka da se ništa nije dogodilo. Tako je to trajalo pitaj gospu koliko vrimena, dok onome šta se tendija u gradeladu nije dopizdilo peč meso, a na metar od njega mora slušat nečije “štemanje”. Kako oni šta je “štema” nije moga nać drugoga za roštilj, to je ta štorija završila.

U ovoj drugoj maloj štoriji govori se o bivšem kurbaru i nema veze s kurbanjem, ali ima veze s kurbarskim mošama. E, taj kurbar, dok se kurba po Zadru, bližoj i daljoj okolici, nikad nije pizdija o svojim “aktivnostima”, a jedan njegov prijatelj je reka da je on moga puno više napravit, samo šta nije zna svoj šarm bolje iskoristit. Naime, taj gospodin bi puno lipih stvari napravija i onda kad bi triba opizdit završni čin on nije kužija žensku prirodu i često bi osta suv. Tako je ko zna koliko punata partilo u nepovrat, a on bidan nije kužija šanse, a bile su mu ka na gvantijeri. E taj poznati kurbar, kad se presta kurbat, svatija je da mu je i vlastita žena skroz dobra. Kako je jedan put opizdija parlatinu ka ono izvadija ga je u osan i kvarat pa zato kasni na kavu i tako ponovija par puta, odma je dobija nadimak “Osanikvarat”. Iako nijedan normalan čovik to s vlastitom ženon i ne računa ka neke punte, naš je prijatelj i to počeja računat. To je najbolji znak da se presta kurbat. 

A da štos bude veći, jedan put je po običaju reka istu priču o osan i kvarat, ali se zajeba jer mu je jedan od nas vidija ženu oko osan manje deset di ide u spizu. Tako je to kada kurbar parti u penšjun. U ime toga sitin se jedne lipe batude šta je zna upotrebljavat jedan moj prijatelj. On je zna reč ka ono neka se o meni govori pa makar i dobro. Bivši kurbar “Osanikvarat” je sto-posto zna za tu batudu.

Dobra je i ona štorija s Joškom. Naime, Joško je bija u čudu. Žena mu se razbolila i svršila u postelju. Cila je bila šta se ono kaže nikakva. Kako jon je likar pripisa injekcije, to jon je patronažna sestra dolazila doma ubost u guzicu neki antibiotik. Bidni Joško, koji se tendija u kužinu isto ka moj susid marangun Mate u atomsku fiziku, to je njegova bidna žena živila od mlika i baškotina ili ako bi jon koja susida šta donila. Taj dan, kad je sestra došla ubost injekciju, Joško je zinija od čuda. Umisto sestre šta je redovito dolazila, došla je zamjena. I to ko. Dugogodišnja Joškova ljubavnica. I sad van je sve jasno. Najprije je sestra ubola Joškovu ženu, a nakon toga je Joško “uboja” sestru. U jednoj sobi je bidna žena stenjala od bolova, a u drugoj kamari medicinska sestra od gušta, dok je tranzistor u tinelu svira tuta forca.

Kad je o kurbanju rič, lipa je parlatina na tu temu pala jednom prigodom u “Atriju”. Tri prijateljice su redovito posli obavljene spize znale opizdit kavu i bacit sitnu čakulu. Toga dana,  zahvaljujući nekoj poznatoj faci šta je bija s nekon fificon, prijateljice su počele razgovor o kurbanju. Kad ženske govore o kurbanju onda one uvik samo muške spominju ka kurbare, a za neku žensku teško će reć da je kurba. Tu su dosta kritične, ali ako neku označe ka kurbu nema šanse da prominu mišljenje. Ko to može razumit.

Isto tako, i najbolje prijateljice teško će jedna drugoj priznat da imaju ljubavnika i da se tu i tamo mrvicu s nekin “dirnu”, osim s mužem. Bože sačuvaj, te se tajne strogo čuvaju. One mogu pizdit o bilo ćemu, ali jedna drugoj o tome, e malo morgen. Prva je temu načela Jasna: 

“Vidite li onoga tipa tamo u kantunu. E, to mu je ljubavnica. Pogledajte kakva je. Štraca. A on, govno od čovika. Da znate koju smišnu ženicu ima. Ali, frajer je faca u općini”. 

“Ma je li oni tamo livo”, upita Zdenka. 

“Je. Pogledaj molim te kakav ovčar. Vlajo. Pogledaj šta politika zna učinit. Pun je sebe. Ja mislim da je prije rata Zadar vidija samo na kartolini. A sad je na vlasti i tako ti to ide”. 

“Šta znaš Jasna, možda mu žena ne da, pa čovik triba nešto sa strane”, uđe u razgovor Neda.

“Ma, jel mu ti znaš ženu? Baš je cukrić od žene. Nego on, on je govno od čovika”; ostane pri svome Jasna. 

“Znaš šta ću ti reć Jasna! Mene ti uopće nije briga ima li moj Mladen koju. Dok on meni donosi šolde i brine o svemu, šta me briga imali koju”, zaključi svoje Zdenka. 

“Ja sam mome jedan put rekla”, javi se Neda, ”ako te slučajno uvatin s nekon, ono vi goli u krevetu i ja naletin. Lipo, nemoj mi priznat. Reci da si tija, ali nisi...” 

“Ti si munjena”, uleti u rič Jasna, ”šta ti to znači ono nemoj mi priznat...” 

“Pa... čini mi se da... da bi mi bilo lakše”, završi Neda. 

Sve tri su se nasmijale i onda se opet javi Jasna: 

“Znate šta ženske. Mene uopće nije briga oće li se moj Željko kurbat vanka Zadra i s kim. Ali rekla sam mu, ako se ikad budeš kurba u Zadru onda brate budi muško i nemoj se sramotit. Lipo sam mu rekla da bi umrla od srama da me tako neka njegova vidi s njim i u sebi kaže ka ono jadnice jedna s kakvim šunjavcem živiš koji ne zna žensku opalit kako bog zapovida”. 

Prijateljice su krepale od smija, a Jasna je nastavila: 

“Zato, ako se već kurba neka one meni budu zavidne, jer on se nakon kurbanja ipak meni doma vraća”.

Šta se tiče seksa i kurbanja “svjetska” baza mi je ipak bila ona šta je zna reć Nikola inače veliki zajebant koji je radija u bolnici, a inače je iz Poličnika ili Murvice, a možda i nije. On bi lipo reka: ”Ja svoju Mašu ‘oteslačim‘ svako jutro prije posla. E, pa onda neka se pođe kurbat. Neće moj sinovac, neće. I ti svoju ‘oteslaći‘ ujutro rano, cili će božji dan bit ki tičica. Svako jutro moj sinovac”.

Možda bi ga tribali poslušat svi oni šta kad ulazu u kafić moraju se škalat na kolina da im rogovi ne zapnu za vrata, a bogami i one koje uvik boli glava, pa im se spava, ili nemaju volje, ili probudit će se dica, ili nisan raspoložena, ili tebi je samo do toga, ili umorna sam, ili ja ne znam di mi je glava od pustog posla, a tebi su samo pizdarije na pameti. 

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.