Zagazija barba Mile Brčić u stotu, a mi priko Sinjskog polja i Cetine put njega, u Galu. Pitat ga za zdravlje!
– A dušo moja, da nisan zdrav, ne bi bija živ – smiješi se šjor Mile sa svog kućnog praga.
Ne oslanja se ni na štap, samo za dovratak. Gospa čuva i njega i kuću. Kaživat će nan, samo da se smistimo...
– Osjećan se dobro fala Bogu! I iman svega, obitelj od sinovca pazi na me. Znaš jedino šta mi fali!? Ne mogu mesa, govedine. Mogu je jist, ali neće da iđe doli... Žvači, žvači, al neće da prolazi – pokazuje nan, smijući se kako guca.
– Zato jiden pancete ka i kruva, samo iđe ono šta je masno. Znaš li šta je panceta? E, slanina... Ništa više ne radin, malo oden tu isprid, na sunce – veli tako barba Mile pa svako malo ubaci koju duhovitu doskočicu.
– Odeš li do čela? Ili si ih maka? – pridružuje se razgovoru i sumještanin Marko Mravak, koji je zajedno s nama svratija do svojeg susjeda.
Marko je inače predsjednik Mjesnog odbora Gala i općinski vijećnik u Otoku, a navrati povremeno kad je u prolazu.
– Ma šta maka, makle se i same. Lete kud oće – opet će šaljivo naš domaćin.
I zdravlja i duha još uvik ima.
– Bog moj zna to najbolje, jesan li duhovit il nisan. A, šta se tiče zdravlja, nije da ne trošin likova, trošin, jer san u '94. godini perisa bruh i tad san ugradija i ovo gori... Marko, kako se ono kaže? – pita barba Mile, pokazujući rukon na prsi, zna da ima i neki strani naziv za to.
– Premosnicu, bypass – pripomaže Marko.
– E, to! I danas san fala Bogu, evo dobro – govori barba Mile pa posegne za takujinon.
Vadi osobnu iskaznicu na kojoj stoji 10. listopada 1921. godine. Miljenko Brčić.
– Trajna je, a da kako će nego bit trajna. Piše sad Miljenko, ali san kršten ka Mile. Za vrime rata partizani su u Gali ubili svećenika, u njega su se dizale sve krštenice. Čin se dite rodi, drugi, treći dan u svećenika, krstit ga, a ako je slabo, onda odma...
Kako je sve to bilo spaljeno, ko će više znat di je šta. Nakon nekog vrimena ja otiša u vojsku, poslala mi sestra pismo da više nisan Mile, neg Miljenko. Ko zna kako je to išlo, valjda kako je ko kaziva. I tako su me dva puta krstili.
A, pitaš me, dušo, kako se onda živilo, kad san bija dite. Nisan ti bija sirotinja, u kući smo imali 13 goveda, šta volova, šta krava i 40 ovaca. Kad je doša rat nigdi ništa, ni magarca... Kad san ima desetak godina, čuva san krave gori po brdu, a kad san naresta pomaga ćaći, po vinogradu i polju, sve šta si triba radija si.
Mašklin u ruku, motiku i kopaj, eto, to ti je moj zanat. Bilo je kukuruza, šenice, ječima, kumpira koliko oćeš. Ima i sad 22 hektara u polju zemlje, tu može bit sve na svitu, samo triba radit – izravno će najstariji mještanin Gale, a i šire.
– Jeste imali puno vina – pitamo domaćina.
– Da jel bilo vina? Kad bi ti vidila moje badnje, još nedan nikomu da jih takne. I ambare od žita. Znaš li šta su ambari – i tako barba Mile u motu kakvog narodnoga pripovidača nastavlja životnu štoriju, a mozak mu radi ka sat, ni datume ne zaboravlja.
– I onda je doša rat! Otiša san u vojsku, u prvi misec četrdeset i druge. Diga me Pavelić, al nas nije ima kako obuć, pa nas je nakon tri, četri miseca posla Hitleru. Ukrcalo u vlak i ajd u Beč. I tu san se obuka u njemačku robu. Tamo si ima sve novo, cokule, jaketu, gaće, dobru hranu. Nikad nisan nosija domobransku uniformu, nego njemačku i sa strane na ramenu je bila šahovnica – svidoči Brčić, pa pokazuje nacrtanu sličicu na zidu s vojnikon u uniformi šta sliči na njegovu.
Ide priča pomalo, jer, njemu se ne žuri, pa nastavlja kako je završija i na Križnon putu.
– Bija san ranjen na Širokon Brigu, metak mi razbija lakat, pa san od prvog do četvrtog miseca četrdeset i pete bija u Zagrebu, u bolnici na Šalati, a u peton misecu završija i na Blajburgu, di nas je zarobilo.
O tome bi ti moga pričat ne pet uri, nego pet dana. Na blajburškon polju da je iglica s neba pala ne bi mogla ništa drugo pogodit neg čovika. Tu smo dočekali kapitulaciju. Nemaš di, kad smo bili blokirani, od Trsta Amerikanci, do njizi Francuzi, do njizi Englezi, a ozgar Rusi i Bugari, kuš ti, nikud...
Ajmo mi provat kući. Nas tri, četri dečka, nismo se ni poznavali, našli neki autobus ostavljen u jelovini, nije daleko od puta, a unutra ključ u bravi. Izgurali ga nekako na cestu, izmazali se ka prasci i zaputili se put Dravograda, za Zagreb, al nas na granici Austrije i Slovenije zaustavilo i završili smo ti u koloni.
Ne daj Bože to sve vidit! Kolone ljudi od Dravograda do Maribora, goli, bosi, mrtvi... Sigurno jedno 20 kilometara duga kolona. Tri dana san bija bez hrane i vode. Da je bilo bar malo vode bija bi sritan. Ko je bija bolje obučen skidaju ga i uzimaju njegovu robu. Ostaneš gol ka od majke rođen. Skine te ko god naiđe, tako je i mene, jer je ova njemačka uniforma bila kvalitetna.
Kažen ja tako jednome: "Ako me misliš svuć do gola, radije me ubij, jer to nije za ljude... Evo ti, uzmi sve, i moje cipele. Sve ti opraštan. Ako mi ti neš, odnit će mi drugi. Kad si me ti već ustavijo, lipo se obuci, rat je gotov i ajd kući."
Vidi on nove cipele, njemačke, a na njemu opanci, al nije me ipak tijo izut, neg mi je uzejo jaketu, a ja neku njegovu od kozje dlake, Bože sačuvaj šta je to bilo. Kaže on meni: "Neću da odaš bos. Iman i ja obitelj, vidin šta se ovde radi". Eto, u ton užasu namiriš se i na čovika – kaziva barba Mile, pa opisuje do u detalj di su sve prolazili i koga su sve susretali.
– Negdi kod Dravograda ustavili nas na jednoj livadi. Nisu ti to bili partizani odavde, ma kakvi, to su ti bili četnici. Čuješ kako jedan njijov viče: "Vodite tamo ljude do te livade, pa ćemo malo odmorit, i ljudi i mi."
A, ti jedva čekaš sist, ka da si Boga vidijo, gladan, žedan... I sad bi to misto pripozna, doli Drava, gori brdašce, ovde cesta.
Nabilo nas na tu livadu, a okolo na sto mitraljeza, jedan do drugoga. Vidija ja njih gori na uzvisini pa lega potrbuške. Najmanje sedan iljada ljudi za pola minute aj ća, kad je sto mitraljeza oborilo prston. Ja leža, padoše dvojica po meni.
Vidin, nisan ranjen, uvatija san se za glavu i prvo šta san promislija: "Gospe, ne daj mi da ostavin život u tuđoj zemlji, nego da dođen u svoju!"
Kad san vidija da san živ, tek san se onda pripa. Kud ću jadan ti san, isto će me nać. Sve pobi! Moj Isuse šta će bit s tolikin ljudin... Mučin ja, mučin, zatrnila noga, šta ću, moran se pomaknit, pa s ovon nogon turija prvoga, proradila mi malo krv.
Uto iz pozadine čujen opet neka galama, natiralo novu kolonu da gazi po mrtvima, živi priko mrtvih. I tako jedno trideset-četrdeset metara po ljudima su morali gacat, a kad je došla do mene blizu, ja se skočijo između onih mrtvih pa uskočijo u žive. Još petorica iskočiše, al su oni krvavi, vidi se, meni ništa. I tako se spasin.
Odvelo nas u logor u Maribor, a tamo sve opet puno vojske, Amerikanci, Englezi, Francuzi, Rusi... Tri dana san tako proša bez rane i vode. Nisan ni u logoru odma jija, jer su se ljudi otrovali od njemačkog konzerviranog kumpira, vrag zna, je l se od vrućine pokvario il ga je neko otrova.
Devet badanja punih rane, a svi okolo gladni. Ko je okusijo nije maka ni šest koraka, prikinilo ga. Na podu od logora četri prsta pišake, bija si sritan ako si se negdi dočepa malo kartona ili pilotine za stavit pod glavu. Jedna žena, kad je čula kako se prezivan, rekla mi da ima ovde još jedan Brčić. "A, kako se zove", pitan ja, a ona kaže - Ante. E, to je moj brat.
Ona otrka, moj brat doša. Ja doša prid braton. Niti ja znan govorit, niti on zna govorit. Nemaš zraka govorit. Zarobilo i njega, bija je u domobranima, u Sarajevu u jednoj diviziji ka činovnik. Radija je prije rata u upravi u Sinju, u Simeništu, kod fratara, ima je za to vrime veliku školu, ali kad je vidija šta se sve radilo za rata, nije moga to gledat, pa ga je jedan pribacija u domobrane.
Po ure nismo bili zajedno. I tu san ga zadnji put vidija. Bilo je to osamnajsti petoga četrdeset i pete – govori barba Mile o zadnjen susretu s braton, pa pokazuje na njegovu sliku koju drži poviše postelje.
– Nije tija s menon, da je tu sa svojin ljudima, i da će oni provat bižat. Kuš bižat, kažen mu ja, sve puno vojske. Jer doša doma, ne doša, isto će ga ubit, kaže on meni. Brat tako četrdeset i pete poginijo, osmero dice mi njegove ostalo na ovih mojih deset nokata. I ti me pitaš šta se nisan ženijo!
Nije to bilo da ti je nego moga pomagat, ka danas, jedan drugome nosi ovo, nosi ono... – vrti glavon stogodišnjak, sjećajući se šta je dalje proša i kako je iz Maribora uspija na kraju doć do Zagreba i kako je uspija priživit.
– Vratija san se kući na Veliku Gospu. Ona me vratila doma! – kaže šjor Mile, pa pogleda slike Gospe Sinjske na zidu i krunice.
– U vojsku san iša sa osandeset kila, a vratija se sa četrdeset i pet. Posli rata poslalo me na Muć, na prisilni rad, pa na cestu Sinj - Livno. Iza toga dobija san poziv za u JNA, pa me po kazni stavilo na granicu Makedonije i Grčke, na Dojransko jezero. General Kosta Nađ promaka me u vodnika. A, kako? Bijo san na straži. Tri puta sam vika: "Stoj, ko ide?", a onda i zapuca, šta ja znan ko iđe, da je i general u autu... Prvo me zatvorilo, ali je general reka da san postupijo kao pravi vojnik i tako dobija čin.
– I devedesetih ste se odma, čujen, prijavili za ić u dobrovoljce – pitamo našega domaćina.
– Je, išli smo na kasarne – potvrđuje barba Mile.
– To su bile one seoske straže na samom početku – pojašnjava Marko Mravak.
– A, zagazili skoro u osmo desetljeće?
– Ma, kako neću, kad san vidijo jednog momčića od 16 godina da se doša prijavit, a ni pušku ne zna metit na desno rame, ja ga bijo posla kući. Unda mali opet kašnje doša. Ma i sad bi iša da triba. Volin ovaj naš kraj, Bogon dan!
Ovo je kraj kakvog niko nikad neće nać, ali ne valjamo mi, ne valjamo dite, ne poštivamo starijega, ne slušamo vlast, ne slušamo Boga, nikoga. To ovde nami fali...
Nema kanalizacije pa se ispušta i u živo vrilo. Spoju se ljudi na kanale pa kiša nosi doli, niz vodu. Šta misliš koliko ima zahoda u njoj – tužan je barba Mile jer prati on šta se događa u selu.
Stiže uto i nevista, donosi ručak, mlađi mu išli po kruv:
– Jel triba još šta dide? Triba li drva?
– Drva iman, ne triba ništa, pasu podaj štokod – kratko će barba Mile, jer ima s nami još puno toga za pričat.
Među ostalin i kako ima gori poviše još jednu kuću, nije se srušila, stara kamena kuća od vaca.
– Moga san imat lipih para, moga san je prodat jednon Švabi, al ne dan je nikomu, tu san se rodija!