Optužili su me da sam htio ubit Tita i poslali na Goli otok, ali sam uteko otamo!

Evo vako, mi ćemo sad svi pomalo mezit, a Mato nek priča! Geliću, samo ti tanko reži, ima vremena:

- Ne bi ti ja, jarane, nikad pobjego da nije bilo kaprica. Inata! Glava luda, a ja mlad i jak ko bak. Izišo bio novi zakon da se može i s robije na godišnji, po deset-petnest dana. Piso ja ćaći da mi pošalje odijelo i pare za put. On prodo kravu. Stiže paket i ja pitam onog Nenada, komandire, mogu li ja sad ići? Kaže, ne može. Što ne može? Nisi, kaže, dobar. Kako nisam, po pet normi sam gonio u radioni, udarnićki radio, subotom po pet kutija cigara nagrade dobijo! Ćim stigneš u zatvor, stave te u grupu "be". Ako se ne popraviš, padaš u grupu "ce", ako si bolji, prelaziš u "a". Onda te sljeduje i godišnji. Ja vazda osto "be".

Komandir je bio đubre

Kaže on meni, ići ćeš nagodinu. Reko, ja imam ležat taman tolko, pa ću kući svakako. Kaže, đaba ti je. Reko, jel tako? Kaže, jes! Reko, ja ću ti onda pobjeć. Kaže, tvoje je da bježiš, a naše da te fatamo. Upravnik je bio Rade Radović, Crnogorac, većinom su i bili Crnogorci. Ljudina čovjek! A taj komandir Nenad – đubre. Meni ćaća kravu prodo, kašike mlijeka u kući nema, jarane, ja ću kući, pa kud puklo...

U Zenici ti je Tito trebo bit ubijen. Jes, kako nije, 1958. Trebala je bit diverzija na onom gazimetru velikom, đe se tankuje visokopećni gas. I za željezaru i za čitav grad. Da je to grunulo, ne bi do Sarajva živa tica ostala.
Zarobilo ti je odma Slavka Miletića i cijelu grupu. Ja sam se s njima malo družio u hrvatskom domu, Kralj Tomislav se zvao, kao hrvatska mladež, ali nisam ništa uradio. Đaba, osude mene na tri i po godine. Još punoljetan nisam bio, malo manje od osamnes imo. Ćeteresto godište. Najprije u Foću tri i po mjeseca, pa nazad u Zenicu, u 'Staklaru', još dvaesjean dan. To je zatvor u zatvoru, tu šalju najgore.

I šta će ti bit, jedan dan pokupiše nas 70 iz Zenice u onaj hajvan vagon, pa za Rijeku i Goli otok. Slavko je odrobijo u Zenici, ko zna kolke godine. Kasnije je vozo FAP-a. Kažu da je Tito za njeg govorio, taki nama trebaju, taki sam i ja bio oni godina, revolucioner...

Imo sam ja, jarane, i sreće u svemu. Posjete su bile, tridesti jula 1960. Ja slago stražaru. Đe ćeš? Reko, posjeta mi došla. Kaže, nije na spisku. Reko, jes, sad mi javiše odozdo da ipak dođoše. Haj, kaže, a ja pravo u pristanište. Skupilo se onog svijeta, 3600 je nas bilo na otoku, nekom došo ovaj, nekom onaj. Iz ćitave Jugoslavije. I brodova je bilo kolko hoćeš: vojni, teretni, civilni. Tu je i upravnikov ćamac, onaj gliser velki, nedavno kod nas u radioni bio na opravci. Mi ga lakirali. Svezan za onaj panj kameni, a štrik ko ruka debeo.

Ja se naslonim, ko biva, pušim cigaru, pa ćakiju iž đepa i kad se onaj štrik zategne, ja zasijeci. Jednom, zasijeci drugi put... Bravari, bolan, sve naprave, majstori su to, šta je njima jedna ćakija.

Bježo sam dvanaes dana

Puće onaj štrik, val odnese ćamac, kuku meni, propade mi šansa, al ga opet vrati onaj drugi val odota i ja uskoćim na glavu! Pritisnem taster, gurnem onu rućku, a znao sam to s opravke, kad se prope onaj ćamac, jarane, mene baci vako dolje, umal u nesvijest nisam pao. Kažu da su i pucali za mnom, samo što ja to nisam čuo.

Ja brzo preko onog kanala, pa ćamcu isključim gorivo zadnji sto, dvjesto metara, da u obalu ne udarim. A onda plivaj i kiti uzbrdo, ima ona magistrala, pa preko nje. Gore, u Velebit! Vidim ja odozgo, već je milicija stigla iz Jablanca. Blokirali kombijem magistralu, ugledali gliser i misle, dobro je, eno njega u ćamcu...

Jebiga, više sam ja i pozaboravljo kako su se zvale sve one planine i sela, al zaboravit nikad neću da sam bježo kući dvanes dana i dvanes noći. Ako je brdo, ja ga pregazim, ako je rijeka, ja je preplivam. Izašo gore na Alan, pa ću u selo, Pazarište se zove. Najgore je što si žedan, ljetna su doba, upeklo, pa sam u planini po rupama jeo i onog starog, cvrljivog snijega. Naletim na trojicu seljaka. Vućjak s njima, ovolikački.

Reko, ljudi, ja sam pobjego s Golog otoka, tako je i tako. Ako me ufate - ubit će me.
Nije, bolan, seljak miliciju ni tada volio i dadnu ti oni meni luka i slanine, pa ja sav sretan tjeram kroz noć. Pomogla mi je i jedna baba, men se ćini Srpkinja da je bila. Nisam ni njoj slago za zatvor, a dva su joj sina u miliciji. Prespavo sam u onom košu za kukuruz i ona će mi jutrom rano put pokazat.
Bogami, mi u selo - kraj korita ćeka patrola. Upita se ona s njima, dobrojutro, kako ste vi, evo, malo u službi, ko kad se znaju. Kaže, ovo mi je sestrin mali, došo tetki da pomogne, žetva je i tako. Aj, zdravo za zdravo i sa srećom...

Mato, eto milicije...

Gospić blokiran, Korenica isto. Ja kroz goru, noge mi pocrnile, sva se ona krv slila pod koljena, da izvineš, i pređem ja u Bosnu tamo đe kažu da je ubilo onog Šantića, generala bihaćkoga HVO-a. Moro sam se krit, isto miš, jal u štalu, jal u žbun, u sijeno.

Ima i anegdota: u nekom sam selu u jaslama prenoćim ja s dvije krave. Baba poranila sljedećeg dana da će pomust, pa ih gura bliže jaslama, a krave se odmiću, rastegle one vratove i sve muću, muuuu, muuuuu... Ja se ušutio, ne dišem. Reko sam sebi, jarane, sad će te ugledat! Al ona nekako onu marvu primiri, pomuze i preko vrata. 
Da ja sad ne rastežem Markove konake, napatio sam se svega dok se Zenice nisam ufatio. Osam sati, jutro. Ja kući u Janjac, kad ono jedni plaču, drugi se smiju. Znaju već i sami šta je. Postavim ja ove svoje jarane pred selo, dadnem im meze i pića, nek stražare. Stari naćeo bure rakije, to se sve zapilo u neka doba. Taman će suton, kad javljaju jarani – Mato, eto milicije. Pitaju starog, đe ti je Matan? U njega ime Mato ko i u mene. Kaže stari, ošo je on u SUP u Zenicu... 

A ja s ovim jaranom Pervanom na biciklo, pa nizbrdo. On za volanom. U Ćajdrašu onaj Miloš, komandir milicije bio. Viće on Pervanu, opet dvojica zajašila biciklo, bogami ću ti sljedeći put kaznu pisat. Nije se tada smjelo po dvoje, samo jedan. Kaže Pervan, pusti, bolan, ovog mi jarana zub šarafi, hitno ga zubaru vodim.
Haj, pusti on nas, smrkava se. Sašli mi u grad i pravo ćemo u kafanu. Dobro smo mi toga popili i meni ti je vakat u SUP. Dobra većer, ja sam s Golog otoka pobjego i došo da se javim, da me nazad vozite. Bleno onaj dežurni s portirnice, kaže, da ti, druže, nisi pjan? Ili si lud?!

Reko, pjan jesam podobro, a ti meni samo ovde potpiši da sam se ja tebi javio, pa ja odo dalje ako ti meni ne vjeruješ. Uto dođoše i oni drugi. Mi te, kažu, po cijeloj Jugoslaviji tražimo, a ti sam došo u Zenicu, u miliciju, pa đe to ima...

Dadoše mi sprovodnika, Branko jedan, i svezalo mi lisice, pa opet na voz. Al sad nije bio hajvan vagon, onaj stočni, već obični. Reko, ja sam s otoka pobjego, bolan, šta bi mi ti mogo da hoću opet bježat?! Onda me malo razvezo. Opet mi za Rijeku, pa za Goli otok.

A sad marisaža

Najprije ide dobra marisaža, pa izolacija. Više sam bio u izolaciji neg u crkvi. Sedamdeset palica mi propisali, a sedamdeset i dvije dali! Reko, trebalo je sedamdeset bit. Kaže ovaj jedan, dobro, kad tako sabiraš, sad ćemo izbrisat grešku, pa će palica radit iznova. Jarane dragi, vjeruj da su mi leđa i guzica bili crnji od ovi laća na meni.
Došo red i kod upravnika. Uvelo mene, vako sjedi on za stolom, vako stojim ja, a Rade ti je ljudina bio. Kaže, dobro, šta je bilo, što si mi ćamac mazno? Reko ja njemu - tako i tako.

I za godišnji, i za ćaću, i za kravu, i propade mi odijelo, propade mi dvanes iljada para! I za grupu "be" sam mu reko, za norme u radioni, za ono đubre Nenada što me kući ne pusti, a i za kapric...

Druž, upravniče, vi mene dvije godine vaspitavate i nisam se bunio. Al da mi ćaća đaba kravu proda i kuća mu gladna ostaje radi mene, a niko me neće ni vidjet još godinu i po dana, ja to nisam mogo izdurat. Ja sam moro kući. A to mi je dokaz da nisam bježo iz drugog razloga, što sam se sam prijavio u SUP-u u Zenici da me vrate na otok.
Jedino sam mu prešutio da sam ja sve to skonto, znajuć da mi ode glava ako me oni sami ufate. Mislim, milicija.
Gleda on mene, pa zovnu one stražare i vako im rekne: Slušaj vamo, nemoj da ja ćujem da je Matu iko više dirno! Jel to jasno?! Tako ti je i bilo.

A šta su svega ljudi propatili na Golom otoku, da bog saćuva. Ubijo ih kamenolom, izolacija, prebijali ih stražari, ima i groblje, al nije bilo groba, mislim, oznaka i to.

Bace te u kakvu rupu, zatrpaju s par kamenica i eto te tu. Onih ubica je bilo, pa ibeovaca, revidiraca, Šiptara, naših, kriminalaca, ovih iz drugih republika... I što god iko slaže protiv tebe, da si nešto uradio, milicija mu odma vjeruje. Jedva i doćeka! Za kaznu si moro nosit onaj kamen veliki i jesil posrno, svak te mora pljunut il udarat, pa tako sin ćaću, ćaća sina, drug druga. Al se ćovjek obikne na sve, vjeruješ li da sam ja plako kad sam se rastajo od jarana i polazio kući.

Ne smijem ja reć jesam li im baš jedini ja pobjego. Možda i jesam, niko se više nije ni javljo. Pokušavali su i drugi sigurno, mazali se onom mašinskom mašću i plivali, al su tamo jake one struje, kažu da ima morski pasa i oni ribetina što napadaju. Prićalo se da su i tih kostura nalazili, a neće ti se ni milicija hvalit da joj zatvorenici bježe. Jebiga, nisam ni ja prije o tom prićo.

Jedino što sam Titi jednom u onoj Kući cvijeća reko: Šta ti je život, jarane, evo mene živa k tebi, a ti ležiš...
Jes vidio priće... Nego, kolko će bit sati, ja slabo vidim? Većera je u šes u domu, da ne okasnim...