StoryEditor
RegionalTJEDNA DOZA

Kad sam ja bila dotepenka, nas Dalmatinaca bilo je na svakom kantunu. I tada je bilo podsmjeha prema došljacima, ali bila su to sretnija vremena...

Piše Silvana Uzinić
21. veljače 2021. - 20:17
Jadran Babić/Cropix

Bila sam prava dotepenka kad sam pred glavnim zagrebačkim kolodvorom s kuferom ušla u tramvaj. Srećom da mi se pri ruci našao poznanik iz Splita koji je tu studirao već dvije godine prije mene.

– Požuri, jer će te pritisnut vrata – upozorio me pruživši mi ruku. Morala sam do Britanca pa na Pantovčak u podstanarsku sobu. Nije mi to bio prvi susret sa Zagrebom, ali bio je početak duljeg privremenog boravka. Nas Dalmatinaca bilo je tih osamdesetih na svakom kantunu, na faksu koliko hoćeš.

Krumpirček, pardonček

Na ova sjećanja potaknula me, skužili ste već, nesmotrena izjava Mirele Holy o dotepencima. Ne mislim da je to neka važna tema, osim što pokazuje kako se ljudi, uvijek kad im nešto zaprijeti, počnu prebrojavat i zbijaju se svatko svome jatu. Nekad ih zdrma virus, nekad potres, nekad izbjeglice...

Holy je, kaže, htjela aludirati na nemoralno cijepljenje preko reda, ali je pokazala zlu navadu traženja krivaca. Vremena kad smo išli na studij u Zagreb bila su sretnija i mirnija. Ali jest, i tada je bilo podsmijeha na račun došljaka. Koji nama nisu smetali, jer mi smo se jednako smijali i domaćinima.

– Prosim lepo, gospodična, želite jooš nešto? – pitale su prodavačice po tadašnjem Unikonzumu, pa opet iznova: Joššš nešššto? Dva jajčeka žžželite, krumpirčeka, koliko? Deminutivi i deminutivčići u beskraj.

– Dvaput ribice? Može. Kruheka? Vinčeko, kažete? Mooožže... Joooššš kruheka? Mooožže. Bilo dobro? Možže sad jedna kavica?

– Ne može – razdera se Dalmoš iznerviran od toliko ljubaznosti. Naškodilo mu.

– Šta je ovome svitu, gospe ti, nikidan me jedan zakačija na ulici pa mi govori "pardonček", ma meni ovde svi pare debili.

U čudu smo slušali starmalu djevojčicu koja majci na pitanje "jel puše" odgovara: "Čuj, relativno puše."

Sjećam se moćnih auta na ulicama, obrtnika kao u priči, niz Ilicu je bio niz vrhunskih postolara i klobučara, malo dalje od centra išlo se po divne klompe, krojači po mjeri imali su butike po pasažima. Po Tuškancu su šetale dame u bundama s dogama. Imali su tada 25 kina, revije "oskarovaca", kazališta, klubove...

A ponekad smo čuli ispod glasa ono: "Uf, kak se Dalmošice dreče." U njih malograđanska nadmenost, a u nas nadutost ka na jedra, ipak smo mi, čoviče, s mora, a s morem je cili svit naš. Ča je pusti Zagreb... Dotepenci? Purgeri? Di je tema?

S vremenom smo se zavoljeli, nama je preostalo da se uklopimo. Pa smo naučili da se balancana traži kao patlidžan, da je poma paradajz, da je feta šnita, a jeger super kobasica za preživit pred kraj mjeseca kaj su je gospoda davala cuckima, naučili smo šta su im to grincek, kajzerica, žemlja i lizika, fakat, binda, kuiš, šššest frtalj pet...

Stošezdeseišuverine

Jedna trafika na Trgu radila je do deset navečer, pred njom smo u frtalj do deset viđali red koji se nekad protezao do kavane Dubrovnik. Za onu jedinu splitsku trafiku na Rivi koja je tih godina radila duže takav red je naročito u zadnji čas bio nezamisliv.

– Stošezdeseišuverine.

– Prosim mladi gospon, kaj ste rekli?

– Stošesdeseišuverine – uporan je bio jedan Šibenčanin u dućanu. Zabavljala ga je zbunjoza trafikantice.

Jedna brucošica Dubrovkinja ispričala nam je kako je isprva svaki dan na pauzi predavanja slušala ekipu da idu na gablec pa jednom krenula viđet đe oni to idu.

– Ja mislila da je to neki kafić, pošla za njima, a oni svi u Konzuma po marendu. Ja za njima, sve čekam, rekoh, sad će u taj gablec...

E baš ta Dubrovkinja ostala je nakon diplome u Zagrebu, radi posao kojim je doprinijela boljitku svoga drugog grada makar se i danas iz nje čuje "groad". A koliko li ih je još takvih. Rasporedili su se od "Ruđera" do FER-a, u ministarstva, HAZU... Ma, priča o "dotepencima" oduvijek je bila glupava, osim kad pofali gableca. E onda može bit, čuj, relativno opasna. I da te žvajzne kakti ziherung.

Izdvojeno

26. veljača 2021 02:10