Dan kada smo kao najbolji u Zadru igrali protiv napuvanih Splićana i kad je Mate Vlaj izazvao opću tučnjavu zbog njihovih navijačica

Toga dana naš profešur tjelesnog sve nas je maka iz ravnoteže. Svečano je objavija da će se održat prvenstvo svih škola grada u balunu i to onom velikom. Palo je veliko oduševljenje ali nas je Pere Bruškin sve brzo škala na zemju. On je lipo objasnija da igrat balun u kaleti ili na male branke nije isto ka na velikom igralištu. Brzo smo skužili da će nam jezik plazit po travi, jer ko će moć trčat po velikom terenu. Profešur nas je tješija da će nam on nabit takvu kondiciju za igrat ništa manje nego dvi-tri utakmice zaredom. Stipe Fafa, koji je taj nadimak dobija jer je zna par sati cipat fafarikule, sve nas je spizdija teorijom da će profešur sad udrit lipe porcije trčanja, a igranje baluna će doć tek ka žunta. Mate Vlaj, kojega smo se svi bojali, jer je tako zna cipat po nogama, da bi se mi posli utakmice znali danima ličiti, a njemu ni vrag, iako je redovito igra bos, hrabrija nas je da će on satrat svakoga ko mu se nađe na putu i da ćemo sigurno bit prvaci grada.

Inšoma, profešur je reka da će u ekipi osim nas osmaša bit i neki iz sedmoga i to nas je dotuklo. Di će oni u reprezentaciju s nama. Mi im dilimo kapelade po školi a sad moramo s njima igrat. Milivoj se odma javno usprotivija, a Tonči Žbirac mu je reka da će on t.j. Milivoj upast u ekipu ka u skroz nemoguć san. Profešur je smiriva situaciju i reka da će sutra na ploču u hodniku stavit spisak za širi izbor i satnicu priprema. Još je doda da će najbolja ekipa na razini grada poć u Split igrat protiv njihove najbolje ekipe. 

Sutradan smo se svi tiskali u hodniku da vidimo je li nas profešur stavija na spisak. Osim nas osmaša na spisku su bila i četiri iz sedmoga, a odma smo znali i zašto. Na primjer Joso, koji usput rečeno ima dvi live noge, upa je na spisak jer mu je ćaća faca u općini, a Ante Strina zato što posli škole naš profešur redovito vodi njegovu stariju sestru put Kolovara i vježba je u “tjelesnim aktivnostima”. Uostalom, je li profešur tjelesnog ili nije. Odma smo se dogovorili da njih dvojicu škartamo ka lišine u briškuli i to na način da će dobit balun kad sunce izađe na zapadu.

Posli par dana počeli su treninzi. Po ure trčanja, onda neko razgibavanje pa tek onda za kraj malo igre s balunom. Već na prvom treningu Žbirac je opizdija bazu ka ono je li mi treniramo za maraton ili za igrat balun. Svi smo izdržali sve treninge osim bidnoga Mladena koji je puno lipo radija s balunom, ali je moga trčat jedva deset minuti. Profešur je uvik govorija da je u balunu važnija tehnika i kolektivna igra, a ne snaga i lipo nas je sve doveja u red.  

Počelo je prvenstvo. Sve ostale škole satrali smo ka od šale i počeli smo se pravit važni, a još kad nas je profešur i diretur škole javno pofalija, mi smo mislili da će nam za nagradu oprostit i one jedinice iz kemije i fizike. Ka po pravilu, skoro svi smo vukli aše iz tih predmeta. Diretur je priko profešura poručija da će u Split ić samo oni koji isprave aše, a Nikola je odma zaključija da će se ekipa raspast, jer bude li se energija trošila na tu bezveznu kemiju i fiziku, ko će onda igrat balun. Sve u svemu, osim promjena šta su nam hormoni učinili s glavon i tilom, osmi nam je razred osta u lipom sjećanju baš zbog toga prvenstva.

I konačno, doša je dan da ka najbolji u gradu pođemo u Split igrat protiv napuvanih Splićana. Diretur je prikršija svoje riči o onim ašima iz kemije i fizike, a sve radi ugleda škole i grada. Ka i danas se sićan kako je to bilo lipo organizirano. Dobili smo mukte autobus, dresove i patike. Spremili su nam sendviče i čak je mali Karlo Oćalinko iz foto sekcije poša s nama da s fotoaparatom napravi slike. Diretura je na autobus ispratila žena i stalno mu je popravjala ili kularinu ili facolet u žepu od veštita, a kad mu je prije ulaska u autobus stresla perut s jakete, bilo mu je skroz neugodno. Ka da je nas briga za te pizdarije. Mi smo mu gledali ženu. Cila je bila u cicama, a nama su u to vrime cice bile glavni pokretač za seksualne maštarije i “ručni rad“. Bidni diretur to nije zna, ali da je malo bolje gleda, sto posto bi sve pročita u našim osmaškim očima. 

Inšoma, svi smo bili ka da smo na šušte. Profešur nam je tako nabilda kondiciju, a diretur moral da smo mislili satrat Splićane ka od šale. Pucali smo od snage. U nogama smo imali, tako nam se činilo, pun vagun dinamita. Dok je autobus iša prema Splitu i kako je vrime odmicalo, od početnog optimizma ostalo je skoro ništa. Satra nas je put. Mate Vlaj je zasmrdija autobus, jer je skinija patike i izvalija se na zadnjem sjedištu, a Vice naš vratar žestoko je zahrka, dok je Mladen liza paštetu, a Dundo je Peri i Zdravku drža teoriju o tome kako triba igrat. Karlo Oćalinko je petlja oko fotoaparata, a Joso ga je zajebava da on ne viruje da ćemo mi vidit slike s utakmice. Profešur i direktor su cilo vrime razgovarali, a šofer je zadimija španjulet i svako malo stresa pepel kroz ponistru. Neko je na kraju autobusa ka i šofer zapalija jednu, pa je Ante reka kako će reć direktoru, jer jesmo li mi sportaši ili samo činimo fintu. Neko mu je opizdija kapeladu i ka za žuntu spomenija mu sestru. Sve u svemu put je bija dosadno dug, bezvezan i konačno došli smo u Split totalno krepani.

Napuvani Splićani čekali su nas dok smo izlazili iz autobusa i vidili smo da nas sve ka na rengenu snimaju. Smijuckali su se puni sebe i zagrijavali se trčeći okolo naokolo. Odma smo zaključili da će nas zajebat, jer su među njima bila tri-četri visoka momka. Prije bi se reklo da su košarkaši nego da igraju balun. Sto posto je splitski prijatelj našega profešura ukrca u svoju ekipe neke koji su debelo u srednjoj školi. Moram priznat da smo ji se pripali. Sve mi se čini da smo parili ka ono kad dica sa sela dođu prvi put u grad pa bidna ne znaju di gledat i svaka im se gradska pizdarija činila čudom. I dok su naš direktor i profešur izmjenjivali pozdrave, osmijehe i tapšanja sa splitskim rukovodstvom, odjednom su počela dolazit pusta dica iz njihove škole ka navijači. Skužili smo da će nas sigurno satrat s nekoliko golova razlike jer osim direktora, profešura i Karla Oćalinka koji je triba slikavat naši će navijači biti ono par rezervnih igrača.

Profešur nas je okupija i ponavja one najvažnije savjete s treninga i stalno govorija da triba smirene glave igrat, nesebično dodavat i izbjegavat ne daj bože koga namjerno bubnit po nogama ili lakton pod rebra. Činili smo fintu da slušamo, a noge se nan se tresle od straja. Jedino je Mate Vlaj bija pun optimizma. Čak je pita profešura da li može igrat bos, jer se boji da bi u patikama moga past. 

Prije samog početka utakmice, a sudila je neka ženska, inače ružna ka i naša čistačica u školi, odnekud se pojavila grupa šesnih splitskih piplica, nešto ka moralna potpora Splićanima. Kad smo ji vidili, gospe moja, odma su nan mudante postale tisne i tada je Tonči Žbirac reka da ćemo sigurno izgubit. Lipe piplice su bile neumorne  navijajući cilo vrime uz aut liniju. Lipo smo se držali jedno petnajst minuta. Je da su oni bili jači, ali kad je Pere Bruškin potega livon i opizdija stativu, Splićani su se pripali, a nama su porasla krila. Ante Strina više je smeta, nego dava doprinos ekipi, ali je ka na gvantijeri jedan balun da Stipi i poveli smo 1:0. 

Tek tada je počela borba. Kakva borba? Rat. Svi su uključili u veću brzinu. Cipalo se po nogama, bolo laktovima, a vratar Vice je jednoga njihovoga uvatija za guzicu i ovi je ka oparen biža od njega. Biće bidan mislija da je Vice peder. Drugi gol je Mate Vlaj opizdija ka iz topa, tako da su napuvani Splićani ostali ka posrani. Posli toga gola nešto su se dogovarali i već u prvom napadu jedan od njihovih visokih opizdija je Matu po čunki i počela mu je bidnome teć krv iz nosa. On onako bisan odma je iscipa dvojicu–trojicu i ženska koja je sudila morala je nakratko prikinit utakmicu da ne bi nastala masovna tuča. Naš profešur zaminija je Matu Vlaja nek se malo odmori i oladi na banku. Njihove navijačice bile su neumorne. Vikale su i skakale uz aut liniju, a zajedno s njima lipo su se klimale njihove cice i guzice. 

Došlo je poluvrime. Lip rezultat. 2:0. Naš direktor i profešur uglas su govorili da je to borba za svoju školu, za grad Zadar i nek se držimo. Svi smo bili ka našpanovani. Vodit protiv Splićana 2:0 na njihovu terenu, to je bilo ka kad je Hajduk u Beogradu tuka Zvizdu s tri razlike. Sutradan je neki beogradski novinar napisa u novinama da triba Marakani prominit ime i nazvat je “Šetalište Jurice Jerkovića”. Bidni novinar odma je dobija otkaz. 

Inšoma, ušli smo u drugo poluvrime rasfriškani i puni force i još imali dva gola prednosti. Njihov teren, navijači, navijačice, falši igrači dovučeni iz ko zna koje srednje škole, sve je to bilo na njihovoj strani. Čak je ona ružna ženska, šta je sudila, bila njihova. U nastavku smo vrlo brzo “popili” dva gola. Jedan je Vici proša kroz uši, a drugi je ka raketa uletija u mrižu, da ga je bidni Vice vidija tek kad mu je Mladen opizdija kapeladu i reka mu neka brani misto da gleda šesne navijačice. Mate Vlaj je skroz popizdija. Skaka je s banka, dera se, vika i ka usput njihovim ženskicama sla poruke šta bi im on sve učinija. Skroz blesavo uletija nam je i treći gol. 

Svi smo bili ka posrani. I tada je Mate Vlaj napravija pizdariju. Lipo se diga i ka na pokretnoj traci svaku je ženskicu uz aut liniju uvatija za guzicu. Karlo Očalinko je škljoca s aparatom. Kako je zadnja ženska u redu vidila šta Mate radi, dočekala ga je s jednom ali baš kvalitetnom triskom. Mate je pa koliko je dug i širok i onda je nastala opća tuča. Naši rezervni igrači su  skočili, njihovi navijači su napali Matu koji bidan nije zna kako se naša u ležećem položaju. Doletili su igrači. U općoj gužvi letile su šake, noge. Svak je tuka koga je uvatija. Čak je i naš direktor dobija nogon u guzicu od Stipe. To mu je u toj gužvi bila prilika za neke ranije račune. Uzalud su profešuri pokušavali  smirit situaciju. U tom “masakru” jedan broj navijača se razbiža i cilu situaciju je spasija Karlo Očalinko. On je potega onoj ženskoj šta je sudila iz ruke zviždaljku i kad je opizdija jedan žestoki fišćot, svi su stali i profešuri su napravili red.

Autobus se lino vraća prema Zadru. Ličile su se rane. U ušima su  brujale riči direktora i profešura. Pritili su svima. Direktor je pinija od bisa, mava rukama, beštima priko svake mire i onda je odjednom sta. Ukočija se i puka od smija. Svi smo se pogledali. Onako spižđeni, ništa nam nije bilo jasno. Tek kad je povuka za ruku profešura i prston pokaza na Matu Vlaja, a profešur se isto tako počeja smijat, skužili smo stvar. Od one triske, kako je Mati prokuvala crvena juva iz nosa, neko mu je u onoj gužvi doda šporku i smrdljivu bičvu i on je lipo drža tu bičvu da zaustavi krv iz nosa. Kako smo sve skužili, tako je cili autobus umira od smija. Zaboravilo se na utakmicu, milijune faulova, na lipe Splićanke, masovnu tuču i naravno ono 3:2 za Splićane. Mate jedini nije kužija zašto se smijemo.

Nakon nekoliko dana Karlo je napravija slike i stavija ji na tabelun od fotosekcije. One slike di Mate pipka guzićice splitskih navijačica bile su najgledanije i prve su nestale.

Mate je nakon Osnovne iša na zanat. Završija je za autolimara. Jedan put kad smo spominjali to vrime, reka mi je doslovce da mu se u to vrime jebalo za rezultat, za onu trisketinu i za prolivenu krv. U to vrime popipat toliko guzićica lipih splitskih navijačica, bilo je ravno onoj pobjedi Hajduka na Marakani. Začudo, smrdljivih bičava se nije moga sitit. Je malo morgen. Vlaška posla.

A zašto smo ga zvali Mate Vlaj.

-----------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.