Kad se neko rodi u strogo katoličkoj familiji cili te život prati pusti niz pravila života, pa koji put ne moš skužit neke stvari koje su drugima skroz normalne. Kad te ka dite uču šta smiš-šta nesmiš odmah u dvorištu s drugom dicom upadaš u gabule. Ma niko nije reka da ti katolički odgoj spizdi život, radi se o tome da si zakračunat za neke slobode koje mogu sebi priuštiti oni drugi, koji nisu pod tom strogom paskom katoličkih uzanci i pravila.
Marija je bila jedna od onih ženskih koje san zna, koja je svaku pizdariju oko sebe odmah stavljala u okvire bezbožja, puno joj se toga činilo da je amoralno, malo je koga mogla pohvalit da štako vridi itd. Uvik se ponašala ka dosadna ćimavica. Svi su joj bili grišni. Ona bi zabranila 90 posto listova i časopisa, a o filmovima da ne govorim. Kad bi ko Mariju pita o nekim stvarima u područjima kulture ona bi skoro 90 posto kulturnih tvorevina otpizdila s tržišta kulturnih vridnosti. Kako sam zna njenog ćaću i mater, uvik sam se čudija kako oni, skroz normalni ljudi imaju ćer koja je oko sebe stvarala neprobojnu maglu duhovne čistoće. Ja sam bija uvjeren da bi spizdila cilu brigadu svećenika, sve biskupe, časne, kardinale i nadbiskupe. Svima bi ona našla elemente duhovne šporkice.
U ciloj toj priči najčudnije mi je bilo to da je Marija po završetku studija hrvatskog i povijesti umjetnosti raširila noge jednom smušenom mršavom čoviku i zamislite on je bija druge vjere. Za sve je to bilo iznenađenje, jer njen odgoj i sve što je na taj odgoj sama dograđivala, nije stvaralo šansu nikom da joj se približi osim katoliku. Ali eto, je li ona falila u procjeni ili pitaj boga šta se dogodilo, među njene noge se ušulja neki tamo druge vire. Početni šok familije, a onda posli toga šta ćeš, pomiriš se sa sudbinom. Puste želje i snovi o vinčanju u crkvi otpizdile su u vitar. Dite je bilo na putu, a ćaća diteta nije tija ni čut za crkveno vjenčanje. Lipo u općinu i basta.
Nije on bija neki komunista nego čovik nije šljivija ni svoju ni viru svoje žene. On je lipo uvažava njene duhovne potribe. Redovito je išla na misu i ispovid, doma je sama molila Očenaše i Zdrave Marije. On jednostavno nije branija njene vjerske slobode i potribe. Jednom ga je pitala oće li je vinčat u crkvi da dica ipak budu krštena i zatim sve ostalo šta ide. Kako je prvi put reka, osta je pri tome. Reka je da je njemu lipo i bez crkve i neka mu više ne pizdi o tome. I tako, Marija se pomirila sa sudbinom. Ćaća i mater također.
Kad je završila faks misto predavat hrvatski i umjetnost, cila se vezala uz dite, čekala muža s obidom i pizdila kako je sve vanka djevojačkih snova. Muž je završija jezike i tuka neke faturete, živili su u podstanarskoj sobi i pomoć od rodbine dobro im je tu i tamo dolazila.
Na jedvite jade priko neke prijateljice ufaćkala je najprije sezonski, a onda stalni posal u turizmu. S plaćom i muževim faturetama lakše se disalo. Je da joj je oduvik bilo teško rano se dizat na posal, ali kako je virovala da je tako Bog odredija, pomirila se s tim. Je da je često imala pizdarije na poslu zbog kašnjenja, ali zato postoji sistem auto-stopa. Snađi se, ko te pita kako, na posal triba doć. Iako su te auto-stop akrobacije uvik sobom nosile određene rizike, nažalost bile su česte.
*****
Tog je popodneva Marija išla kupit neke pizdarije za kuću i u vriloj litnjoj Kalelargi, onako znojna s pustim kesama naleti na prijateljicu sa studija. I kako u tim situacijama biva kad se dvi prijateljice dugo ne vide, prva štacija je odmah izabrana i uz piće je pa ženski razgovor.
- Šta je, di si? Ajme šta lipo izgledaš!
- Ma pusti me molim te, znaš koliko sam kila nabacila.
- Daj molim te ne pričaj gluposti. To ti lipo stoji. Šta je? Jesi se udala? Jel radiš?
- Je. Jesam i rodila sam sina.
- Ma nemoj! Udala se i rodila. Ja o tome još ne mislim.
- Je, nisam ni ja, ali eto dogodilo se.
- Što?
- Pa to. Znaš, ostala sam u drugom stanju i kud ćeš, di ćeš...
- A posal?
- Je radim. Nije loše.
- Čekaj, koja sam ja glupača, nisam te ni pitala za muža.
- Ma znaš ga onaj mršavi jezičar. Sićaš se kad smo bili u Vodicama, ono...
- Znam! Gospe moja, ono ti je muž. Pa jesi li se ti malo zajebala? - Molim te nemoj šporke riči govorit. Da ti pravo kažem zadovoljna sam životom, mužom, poslom, ditetom.
- Nisi rekla sritna.
- Ma dobro ajde nemoj mi vagat svaku rič.
- E jebi ga. Sad si mi sve rekla.
Jedno su vrime mučale, a onda Marija upita:
- A šta je s tobom?
- Ja sam ti uletila u prosvjetu. Radim s dicom. Za popizdit. Triba imat živce. Dica ti spizdu znanje i pitaš se di si tuka puste godine faksa i to još radiš u nekakvom selu. Živa vukojebina.
- A drugo?
- Šta drugo?
- Pa ono imaš li koga?
- Čuješ... ma ružno je reć, ali živin ti povremeno s nekim.
- Kako povremeno?
- Znaš on ima ženu i dicu. Jel ti sad jasno. Samnom je tu i tamo. - Gospe moja koja si ti grišnica. Ajme, Bog će te pokarat. Pored toliko slobodnih, ti s oženjenim. Gospe moja, kako možeš?
- Slušaj Marija! Nemoj mi sad pizdit ovo i ono. Život je sranje. Uletiš s nekim u đir. Lipo ti je. Navikneš se i ne moš natrag. Uostalom ima vrimena za sve. Imam relativnu slobodu. On je pažljiv, pravi gospodin. S njim mi ništa ne fali. Ako mi dopizdi, poslat ću ga ženi s pratećim pismom i okrenit novu stranicu.
- Gospe moja kako ti to lako kažeš, kaznit će te Bog. Gospe moja. Ajme kako možeš tako?
- Pragmatičnost draga moja. Šta ću mu u ovim godinama prat mudante i sići kapulu u kužini. Nisam popizdila.
- Nakon takvog razgovora između njih kao da se pojavija neki jaz. Totalno suprotna razmišljanja. U kratkoj šutnji i jedna i druga su u sebi munjevitom brzinom prežvakale razmijenjene informacije. I dok se Marija zgražala kako njena frendica sa zadivljujućom lakoćom i bez pardona govori o svom statusu, njena prijateljica je brzopotezno zaključila da je Marija uletila u klasičnu životnu trapulu.
- A što je sa seksom?
- Kako?
- Pa je li ima seksa? Tucaš li se?
- Gospe moja, kao me to možeš pitati?
- Ja tebe ne razumin. Nisi začela po duhu svetom. Napravija ti je dite, udala se, rodila si i sad se zgražaš kad te pitam što je sa seksom.
- Ajme kako ti to grezo govoriš.
- Ljudi moji, pa pitam te normalno. Evo ja se ne mogu potužit. Ovome mome žena ne da pa meni dođe ka mladi ždribac. Meni posli njega uopće ne triba fitness.
- Molim te promini temu. Ne mogu ja tako. Ja to malo drukčije gledam.
- Dobro je. Nisi mi rekla. Sve znam: Oš da ti ja kažem kako ti je... posal, kužina, dite, kuća. Spižđena si. Uvik te boli glava. Spava ti se. Umorna si. Makni se, vruće mi je. Ti samo na to misliš, a ja neznam di mi je glava. Jesam li pogodila? Reci!
- Tako nekako.
Nastala je tišina oko njih. Kafički šušur, ljudi koji šeću, ližu sladoled, slikavaju se, gledaju izloge. U ciloj toj gužvi prema njima je dolazio u susret mladi svećenik. Sam. Držao je novine i sporo hodao. Marija je pogledala njega, a zatim prijateljicu.
- Lip je, a? Šta kažeš?
- Gospe moja muči da te ne čuje!
- Samo sam rekla lip je. Reci iskreno, bi li se šušnula s njim?
- Što? Ti nisi normalna!
- Ja vidiš bi. Ne zato što je lip, nego me baš zanima jel se naučija tucat. Svi govore da oni griše, a ja bi to tila doznat. Samo šta on mene ne bi ni pogleda. Znaš li ti koje ženske popovi gledaju. One koje su šotokuco. Oni to znaju ”pripoznat”.
- Ja ne razumijem kako možeš o takvim stvarima govorit?
- Da se razumimo. I ja virujen da popovi žive bez ženskih i tu nema spora. Ali isto tako virujem da su muškog roda, a ka takvi, razumiš, imaju potribe. Mene samo zanima, jesu li naučili seksat.
- Gospe moja! Meni takve stvari ne bi pale na pamet ni u ludilu. Ja mislim da bi umrla da me pop pipne. Biži, biži. Umrla bi kad ti kažem.
Razišle su se nakon nekog vremena, i dok je Marija vukla kese i razmišljala o frendici, njena prijateljica je smijući se odlepršala kroz rijeku prolaznika Kalelargom, s neskrivenim dojmom da je Marija skroz ”prolila” i da je bidnu žali, i da bi tribala minjat život, i da bi...
*****
Marija je sutradan ka po običaju kasnila. Autobus za Biograd pobiga joj je isprid nosa. Nervožasta na tom vrilom suncu spižđeno je ne bulevaru čekala da joj netko stane. Prvi koji je sta bija joj je nekako sumnjiv. Još kad je reka da ide u Posedarje odmah je bija isključen, kao mogućnost. Drugi koji je sta reka je da ide prema Biogradu, ali triba prije ić u ”Gramat” naručit neku robu i triba još neku pizdariju obavit.
Konačno treći koji je sta sledija je Mariju u to vruće litnje jutro. Pop. Pravi pop. I to oni od jučer s Kalelarge. I dok je on otvara vrata, ona je totalni spižđena ušla u auto.
- Valjen Isus i Marija.
- Vazda budi. A dokle ćete gospođo?
- Biograd, Biograd, tamo radim. Pobiga mi je autobus.
- Autobus nikome ne biži. Čovik na autobus kasni.
- Je u pravu ste oče.
- A di gospođa radi?
- U Biogradu. Turizam.
- Dobro je. Ja idem u Šibenik.
Jedno vrime ništa nisu govorili i onda je pop prekinija tišinu. - Vruće je. Ovo lito je najvruće otkad znam. Možete otvoriti ponistru.
- Je. I ja ovako vruće ne pamtim.
- Imate tu i pretincu kole, ako ste žedni.
- Ne hvala.
- A kako vam je ime gospođo?
- Marija.
- Sveto ime.
- E - pomalo glupo potvrdi kroz smijeh Marija.
Na izlazu iz Sukošana vozeći se kroz Tusticu svećenik će iznenada: - Marija, ja se moram na par minuta okupat.
Marija ga iznenađeno pogleda i upita:
- Sad?
- Je, sad. Samo da se rasfriškam. Uđem u more minut-dva i gotovo. Možete i vi Marija.
- Ajme majko moja, ali meni se žuri na posal. Osim toga nemam kostim.
- Kako vas volja Marija. Ja moram. Ne triba mi više od par minuta.
Bijeli golf zaustavio je pop na ravnom dijelu magistrale u Tustici, na malom proširenju. Izašavši iz auta kaže Mariji:
- Marija, možete izać. Da vidite kako je ovde čisto more. Brzo ću ja.
Svećenik izađe i za njim Marija te se malom stazom spuste priko ružnog kamenja do obale. Svećenik se brzo svuče i bez oklijevanja uđe u more i zapliva.
- Prekrasno je. Ajte dođite.
- Rekla sam vam da mi se žuri, a i kostim nemam.
- Možete se kupati goli, neću vas gledat.
Marija se nasmije i rukom dade popu znak da to sigurno neće učinit. Sjedne na kamen i jednom rukom proba kakvo je more. Bilo je ugodno. Nakon nekoliko minuta svećenik izađe iz mora i doista vrlo brzo se obuče i ka da daje izvještaj objasni Mariji ka da je propustila mogućnost ugodnog osvježenja.
Uskoro su se malom stazom vraćali autu. On je išao prvi i pružio joj ruku da joj pomogne. Ona mu pruži svoju ruku i uskoro izađu na čistinu kod auta. U tom momentu kraj njih prođe jedan auto i pozdravi ih zvukom sirene.
I dok je Marija ulazila u bijeli golf nije ni slutila da je u autu što je projurio bila njena prijateljica sa svojim ljubavnikom. Vidjevši Mariju kako je svećenik drži za ruku izlazeći iz grmlja, nasmije se furbasto i nešto promrmlja, a njenom ljubavniku ništa nije bilo jasno.
Nakon dugo vremena srela je Mariju. Nije joj govorila o tome da ju je vidjela u Tustici. Samo je kroz osmijeh pomislila da se najviše tucaju one koje glume fino odgojenu žensku.
----------------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....