Kako smo vadili prstace, prodavali bakar i garofule s groblja da bi mogli ufaćkat Zagrepčanke u bašti hotela "Beograd"

Svoje specijalne timbre ima svaki period u našem životu. Pizdarije si izmišlja svaki dan. Doduše, puno je više onih koje su se događale skroz iz čista mira, ali bilo je i onih koje su bile ”mudro” pripremane. Neš ti velike mudrosti za izmislit pizdariju. U ono munjeno i jadno vrime opće mižerije teško se dolazilo do love, a želja je bilo toliko, da nikad nisi zna šta bi prvo tija. Tako smo lipo s dolaskom prividne zrilosti počeli razmišljat ka ono puno smo pametni, pošteni do iznemoglosti i jebeš mladenačke monade, triba počet zarađivat kako bog zapovida. 

U to vrime najlipše litnje misto u Zadru bila je bašta hotela ”Beograd”. Lipa glazba tek diskretno ušuljana sa zapada u režiji tada friških zagrebačkih rokera, spizdila bi cili grad. Vonj ćevapa večernja bi bava donosila do naših noseva. Niko nije ima šoldi. Više su nam dopizdile akrobacije s upadom da već iskušanim i uvježbanim četveroskokom s rive priko kosog bedema uletiš u baštu, opizdiš upad, a gori te čeka cili buket lipih ženskih, a ti s bonacom u žepu moš samo slušat glazbu. Koje piće, kakav provod. Skupjali smo ideje da počnemo zarađivati na način da tu i tamo priuštimo mrvu gušta u fešti. Ali ono baš na visokoj nozi. Opizdit ćevape, bumbit pivo, balat i bit sposoban koju potencijalnu curicu raskošno počastit, bija je san svakog od nas.

Prva ideja, koja je kako-tako imala realnu podlogu da se i ostvari, bila je sadržana u famoznoj riči ”prstaci”. Neko je reka kako prstace nije problem prodat i krenuli smo u akciju. Maska, konop, maca, dlito i ostale pomoćne pizdarije vridno smo skupljali ili posuđivali i konačno počeli. Neko je prolija informaciju da prstaca ima u Gaženici. Tog smo dana najviše vrimena potrošili dok smo dva velik a kamena vezali konopom i što dižući, što valjajući izvukli vanka. Boris je tuka macon i dliton i kad je Davor vidija da Boris skroz nestručno tuče stinu i da će više bit razbijenih prstaca nego cilih, uzeja je stvar u svoje ruke.

Cilo jutro smo radili ka u kamenolomu i na kraju četiri krepana tovara lipe šolde su zaradili od prstaca prodanih restoranu ”Vera”. Joso je predložija da navečer dođemo u najlipšoj robi (ka da si moga birat), i te večeri smo prvi put u životu platiti upad, da oni zajebani tip na ulazu zamalo nije pa u afan kad je vidija da plaćamo. Cipali smo ćevape, ražnjiće, pljeskavice, bumbili pivo i bili ka četiri cara. Čak smo i neke frendove počastili. Jo koji gušti. Zajebavaš konobara i glumiš facu. Tu smo večer spizdili lipu lovu i totalno zaboravili od pustog fešteđavanja na ženske. Stvarno je ispala pizdarija. Tek kasnije smo skužili da smo se više pravili važni pred frendovima, nego šta smo ”kamikazirali” cilo brdo zagrebačkih curica. 

Taj đir je lipo traja neko vrime, a onda je ka i sve u životu dopizdija. Ujutro roniš, bubaš stine, popodne ličiš ruke i još kad smo sve manje i manje prstaca prodavali, a više marendavali, doša je kraj. Puno smo prstaca u priši razbijali, probali uvalit one sitne i restoran ”Vera”, koji je do tada bija naš vjerni kupac, škarta nas je ka lišinu u briškuli. Odustali smo konačno od prstaca. Novi način zarade bija je manje težak. Neko je javija da priko student-servise triba iz broda ukrcavat u kamion vriće s cukrom za ”Marasku” i naravno odma smo uletili u taj posal. Upali litnji zvizdan a ti tamo blizu peškarije iz štive iznosiš vriće pa priko kosog punta pribacuješ u kamion. Ona vrića žuja, lipi se cukar za znojnu kožu, sve u svemu za popizdit. Je da je pala lipa šuška, ali nikad više. 

Treći đir šta smo probali bija je škver. Opet priko student-servisa. Tražili su ko će piketavat ruzinu. Ljudi moji šporkice za izvoz. Lipa lova, ali nikad više.

*****

Sve sam vam ovo ispripovidija da bi se ipak vratija puno godina unazad, kako bi ispriča štoriju o prvim idejama za ufačkat šolde. Kad sam jednom prilikom priča sinu moga prijatelja da smo lipu lovu ka dica zarađivali, on nije moga virovat. Kad si dite, onda se stvaraju ideje, bez nekog osobitog reda. Ideje jednostavno dođu same od sebe. Tom mulcu sam ispriča da smo prve šolde ka dica zarađivali, tražeći i prodavajući u otpad bakar, mesing, giz, olovo i aluminij. Ka mravi tražili smo sve što se moglo prodat. Skupjala se žica, vižitavale ruševine, privrćalo se po drvarnicama, pratilo se di će oni iz ”Elektre” poć radit. Čak se se skupjale one istrošene tube paste za zube koje su bile od olova. Doneseš na otpad svu tu zgrišpanu žicu i ostale pizdarije i oni stari čovik s oćalima te pogleda i stavi to šta si donija na balanču. Ka i danas ga se sićan. Bija je u plavom trlišu s nekon kapon na glavi. Bija je sid i ima oćale s debelin crnin okvirom i debelim caklom. Iza uha je drža tintanu olovku. Kad bi na balanči mirija, nama se bidnima činilo da nas zajebava. Čekali smo puni iščekivanja. Šta će na onaj komad karte zapisat. Uvik bi nas pita ka jesmo li to di ukrali, a mi smo ka papagaji ponavljali da nismo i tako svaki put. Prije nego bi na papir zapisa težinu pljunija bi na dasku, umočija tintanu olovku i zapisa što i koliko. Znam da smo uvik bili razočarani. 

Nama se dici činilo da je to šta smo donili nekako puno teže. U to se vrime govorilo da on nas sve zajebava, a jedini koji je njega zajeba, bija je Aldo iz Arbanasa. On je sobom donija tintanu olovku i na onaj papirić šta je dobija isprid 2,50 dopisa je 1 i tako je na blagajni diga šolde za 12,50 kila bakra. Posli toga zajeba, provali su i drugi isti đir, ali ih je očalinko skužija i odma opizdija pedagoško potezanje ušiju i fala bogu nogon u guzicu.  Otada su prominili sistem vaganja i plaćanja. Aldo se bija pripa da ga je stari oćalinko zapamtija pa je mlađeg brata tira da nosi bakar na prodaju.

Onda je doša na red šverc karata za kino. Ali, tu su postojala određena pravila. Bile su dvi ekipe koje su držale monopol. Mi mlađi tek tu i tamo smo znali uletiti u tu vrstu zarade. Sićan se da sam prve šolde zaradija kad je igra ”Herkules”. Zeznija sam mater ka ono triba mi lova za školu, nešto ka za crveni križ i lipo san kupija deset karata. Sve sam proda po švercu i činilo mi se da je cili Zadar moj. Kako je taj ”posal” bija pomalo zajeban, zbog onih koji su bili ”glavni”, pa zbog pandura i još puno toga, došli smo do zaključka da triba izmislit nešto što niko ne radi. Sa švercom karata smo prestali kad je Stipe proda karte mužu od svoje učiteljice i kako se bidan usra u gaće od straja, jer ga je ona pročitala i tada smo shvatili da je taj posal isuviše zajeban.

*****

Jednog dana Joso je doletija ka furija dok smo na Muraju pizdili bez veze. „Ljudi, koju sam bazu izmislija!”. „Koju bazu?” pita sam ja. „Biće love za izvoz.” „Koje pizdarije pričaš”, sasika sam ga, „Ko to lovu izvozi?” „Ma ljudi moji, vrhunska ideja”. „Da čujemo”, ozbiljno će Mario. „Pazi ovo. Svi znamo koliko garofula i ruža ide na groblje. Lipo po noći iza sprovoda pokupimo friško cviće i prodamo ga u cvjećarnu ili na pijacu”. Svi smo se ukočili. Niko ništa nije govorija. Onako ka posrani zinili smo, a Joso nas je gleda ka mona. „Šta je? Niste skužili bazu?” Onda Boris prasne u smij, sve vas vrati u stvarnost, a Mario opizdi punim glason: „Imbečile jedan. Ti si poša na kvasinu. Po noći na groblje ić! Garofule nosit. Ti si popizdija!”. „Evo ja ću ić. Triba mi još jedan sa mnom”, čvrsto će Joso. Boris se uozbilji i upita: „A ko će to nosit u cvjećarnu. Nisam tukac, pa kad me budu pitali, šta da im kažem. Ubra sam materi u vrtlu i ka smilovat će se i dat ditetu koji dinar”. „U pravu je Boris”, preuzme rič Mario, „Koju ćemo priču prodavat onima u cvjećarni”, upita sam ja. Onda je nastala tišina. Našli smo se svi prid zidom. Malo munjena ideja, pa kad razmisliš nije loša, onda opet vidiš vagun problema, pa opet ka moglo bi se nešto i na kraju sve smo odbacili ka teško izvodivo.

*****

Večer je bila famozna. Pun misec. Svi smo se skupili na Muraju. Uobičajeno smo smišljali što radit. To je bilo vrime, kad nisi ima bog zna kakvog izbora. I kad već nismo imali ideje Boris predloži da sutra posli škole bacimo na balun protiv onih iz Kampo Kaštela. Zadnji put su nas nakantali i tribalo je to refat. Joso je izvadija španjulet. Sićan se ka danas. Zadarski ”Jadran”. Škatula se drukčije otvarala. Joso je ukra španjulet ćaći koji je refužo kupova samo osam komada. Ajme da zna, satra bi ga. Svi smo potezali dim u krug, kašljali, gušili se i mislili da smo face. I taman kad je Mario potega dim, ka duh kraj nas se nađe šjor Bepo. Kad je vidija Marija s cigaretom uletija je oštrim glasom: „Mario! Ča to vidin? Fumaš! Reću ti ćaći kvando ga vidim prima volta”. Mario se doslovce usra. Joso mu uzme cigaret i pobigne s njim prema škalama koje vodu prema pijaci.

„Nemojte, šjor Bepo, nemojte, ubiće me”, plačljivo je molija Mario, a šjor Bepo je samo zapritija prstom i reka: „Sram te bilo, kretino. Još se nisi ostavija sise, a fumaš. Tu sei mato pikolo kretino”. Mario je plaka, molija šjor Bepa da ga poštedi ćaćinih bubaca, a šjor Bepo ga nije sluša i otiša je pizdeći kako je sva mularija raskalašena i da triba s njima na čišćenje ruševina i tako pizdija je sam sobom odlazeći Murajem. Joso se vratija sa onim bidnim cigaretom. Još jedan dim za sve u đir i ostali smo bez riči. Taman smo tili poć ća kad iza stabla izroni milicioner. Novi. Ovoga niko nije zna. Samo je pita ko je Joso. Joso je umra os straja. „Nisan ništa napravija”. „Ko te šta pita. Deder samnom u miliciju”, odgovori milicioner i uhvati ga za ruku. Joso je cvilija, plaka, molija da ga pusti. Pošli smo za njima. Milicioner ga je uveja u stanicu. Ostali smo vanka i čekali.

„Di si bija u četvrtak u 8 sati?” pita je milicioner. „Ovaj, neznam...”, kroz plač je odgovara Joso. „Neznaš. A!? Ajde siti se. Deder da te čujem, tico”, strogo će milicioner. „Ovaj, ćete... neznam, pustite me... ništa nisam učinija”, molija je Joso. „A kad si pica školu? A?”, ponovno će pandur. „Nisam u četvrtak... pa kakve veze ima...” čudija se Joso. „Oćeš da te sitim kad si maka četrun na pijaci?”, spizdija je u glavu Josu ti novi milicioner. Joso je zinija. Ukočija se. Bija je spreman na kapitulaciju. „Nemoj mi reć da se i toga ne sićaš. Deder pričaj.” „Ovaj... pa... nisam tija...”, izvlačio se nesigurno Joso. „E, da znaš bićeš ovde dok ćaća ne dođe”. „Nemojte šjor milicioner”, kuka je Joso. „Drug. Drug milicioner. Nisam ja šjor. Imam još jedno pitanje. Šta je ono bilo s grobljem?” „Kakvim grobljem?”, začuđeno upita Joso. „Pa ono s cvićem. Znaš ti to dobro. Ajde pivaj.” Joso je problidija. Cili je bija smantan. Totalno spižđen ukočija se otvorenih usta. Cili svit mu se okrenija. Već je vidija ćaću kako skida kaiš i uči pedagogiju na njegovoj guzici. Više nije zna ni šta reći, ni di je, ni šta da radi. Bija je skroz blesiran. Nakon nekoliko minuta grobne tišine milicioner će svečano: „Deder Joso doma! Lipo sad doma. Ovi put ti praštam, ali drugi put... ajd doma.” 

Joso je izaša cili sjeben do daske. Mi smo ga čekali na zidiću i svaki od nas drža je u ruci po jedan garoful. Joso je zinija i ništa nije skužija. Kad se okrenija prema milicioneru i on je u ruci drža garoful.

Tek tri godine poslije Mario mu je jednom prilikom ispriča priču kako je taj friški milicioner bija rođak od njegovog ćaće i doša je na službu u Zadar. On mu je ispriča priču o biznisu s garofulima. Kako su ćaća i milicioner umirali od smija tako je pa dogovor da se malo zajebavaju s Josom. Joso je Marija tija ubit, a kad se smirija i počeja smijat samo je pita: „Reci mi molim te, a oni garofuli šta ste ih držali vi i milicioner, jeste li ih kupili ili...”. „Je. Je pogodija si. S groblja su bili” odgovorija je Mario, a Joso je osta ka mona. Tek tada mu ništa nije bilo jasno.

---------------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.