Šjor Bepo iz "Elektre" je među prvima u Zadru kupio auto, bio je strašno ponosan, a onda je njegovog Fiću netko počeo ‘posuđivati‘...

Šjor Bepo je konačno kupija auto. Teškon mukon je skupija šušku i priko noći je posta član ritkih koji su mogli imat auto. Nešto je posla brat iz Italije, nešto je dobija od punice, a za dobar dio je diga kredit i prominija čekove za gotovinu. Nije to bija bog zna kakav auto, ali ispunija mu se san. Ritki su u Zadru imali auto i zna je Bepo da s autom odma ka ono više vridiš. Posta si ”neko”, praviš se faca, itd. Je da je bija polovan Fićo kupjen u Splitu kod nekog likara, ali za razliku od drugih koji su bili bez auta on je uša u legendu. Svi su mu se javjali. Oni koji ga nisu znali, govorili bi ka to ti je oni iz ”Elektre” šta vozi Fiću i ima crnu crtu na haubi. I kako to obično biva, Bepo je dolazija na posal s Fićom, pravija s važan, baca đir do Puntamike i nazad. Nediljon bi ga isprid kuće pra, luštrava i ima problema sa stanarima tako da mu je prešidente od kućnog savjeta naplaćiva vodu ka da ima još jednog člana familije. 

Posli nediljnog ručka sija bi ženu i dicu i bacija lagani propagandni đir do Nina ili Biograda. Toliko je Bepo volija Fiću da mu je i njegova žena tu i tamo znala reći da više voli njega nego nju jadnicu koja po cili dan rinta po kući. S vremenom se navikla na tu veliku njegovu ljubav.

*****

Tog jutra Bepo je ka i obično prije odlaska na posal popija bilu kavu i pojija dvi baškotine s mermeladom, uzeja boršu i škala se na parking. Osta je na vratima kuće ukopan i tupin pogledom buljija u misto di je triba bit njegov ljubimac. Nije virova svojin očima. Fiće nije bilo na svom mistu. Gleda je okolo da nije zaboravija di ga je parkira, pomislija se vratit doma, opet gleda, tra oči ka da ne viruje, zabeštima sočno i spižđenim korakom opizdija prema ”Elektri”. Kako je zakasnija na posal, jer tribalo je doć na noge, još ga je šef dobro isfrega i konačno je shvatija šta se dogodilo. Nije zna je li se neko s njim zajebava ili su mu mulci makli auto pa će ga milicija nać‘ nakon deset dana, bez guma i cilog operušanog. Nazva je prijatelja šta radi u miliciji da mu sve podatke i čeka. 

Dva dana je proživljava pakal. Zajebavali su ga njegovi u ”Elektri”, susjedi su se s guštom podsmjehivali, a žena mu je mast izvadila ka ono šta nisi stavija kakav katanac, veza ga i slične pizdarije. Pa nije ”Fićo” tovar da ga vežeš za stablo. Dica su plakala, a punica mu je odmah rekla kojega tukca od zeta ima, ka kome sam dala šolde i tako da se sve ne nabraja šta je bidni Bepo mora trpit. Niko nije pita kako je njemu. Tako je teškon mukom doša do auta, a sad si osta bez tog u to vrime simbola standarda, prestiža i ostvarivača malih ljudskih užitaka.

Nakon dva dana kad je ka po inerciji iša na posal, bacija je oćadu i ugleda je na parkingu svog ljubimca. Uredno parkiran blista se na jutarnjem suncu. Bepo nije moga virovat. Doša je do Fiće proša đir oko njega, razgleda je li dikod udren i konačno otvorija već otvoren auto. Na njegovu sjedalu vidija je plavu kuvertu. Sija je, zamislija se držeći kuvertu u rukama dobrih minut, dvi i konačno otvorija. Uvatija je zrak i počeja nesigurno i gotovo glasno čitati. „Skužajte šjor, ne znan kako se zovete, šta sam vam uzeja auto, ali mi je stvarno triba. Srce me zabolilo kad sam vidija kako ga lipo luštrajete i čuvate pa vam ga vraćam i puno ću vam biti zahvalan ako se nećete jidit. Usput da vam kažem da ste u rezervoaru imali goriva za jedva doć do pumpne stanice. Ja vam ga vraćan s punim rezervoarom. Još vam moram reć da vam zadnja liva guma nije dobra, a i kočnice nisu dobre pa sam se moga dikod zbumbat. Lipo to sredite i prominite oni miris unutra, jer od njega sam ova dva dana više šudarića za nos potrošija, nego cili život. Brava od vrata je ispravna, jer sam pazija kako ću ga otvorit. Žice za paljenje sam vratija na svoje misto. Lipo ovo što sam vam napisa sredite i neka vam bog da zdravlja.” 

Bepo nije virova u te beside lipo napisane na komadu trgovačkog papira. Upalija je auto i doša na posal. Po radnog vrimena je potrošija razmišljajući jel se to neko s njim zajebava, pa je prikopa po glavi sve koje zna, a da bi mogli ući u uži izbor, ili je to niki fini lupež lipo odgojen i na kraju krajeva pokaza se pošten. Od svega je zaključija samo to da dotični ”pošteni lupež” ima lip rukopis i to je davalo sinjal da nije neka nepismena ovca ili gradski farabut. 

Sljedećih nekoliko dana sve je bilo u redu i ka da se ništa nije dogodilo. Svi su se čudili koji je to lupež, tako lipo odgojen pa je vratija auto. Prestale su zajebancije, ženino ronjanje, susjedi su se prestali podsmjehivati. Ali, otkad je vraćen auto s punim rezervoarom goriva i pismom škuže, Bepo je bidan svaku večer dežura, naredija ženi i dici da paze na auto, čak je posluša ženu pa stavija lanac i katanac između volana i svog sjedala. No, nije baš dugo gušta u vraćenoj srići. Nakon otprilike sedam-osam dana Fićo je opet isparija s parkinga. Cili film se ponovija i Bepo je spižđen samo mislija kako je ti lupež moga prisić oni debeli lanac i otključat katanac. Ponovila se priča sa zajebancijom u ”Elektri”, žena ga je masirala govoreći da je on kriv, a susjedi su zlobno guštali. Nakon otprilike tri-četiri dana ponovila se ista situacija. Blistavi Fićo dočeka je Bepa na parkiralištu. Čak je i volan bija vezan lancom. U plavoj kuverti je pisalo: «Prvo i prvo puno ste me najidili. Ništa niste napravili šta sam vam reka. Fala bogu jedino ste oni miris makli. Pa čoviče božji s onom gumom i kočnicama moga san se ubit, i ko bi bija kriv? Vi! Kako vas nije sram. Lipo sam vam reka šta triba napravit a vi ništa i još ste stavili kadenu s lokotom. Pa to svako dite u Zadru može otvorit. Nego da se mi dogovorimo. Opet sam napunija rezervoar, a lipo san vam reka da sam zadnji put jedva doša do pumpne. Vidim da me ništa niste poslušali i predlažem vam sljedeće:

- ostavite vrata otvorena

- lanac i lokot ostavite da vam ne bi neko drugi uzeja auto

- ključeve od auta lipo stavite ispod tepiha da se ja ne bi svaki put zajebava za upalit motor

- ja ću prominit gumu i popravit kočnice i punit gorivo

- za uzvrat nemojte javjat miliciji a ja ću auto čuvat ka da je moje

- tu i tamo ću ga uzet kad mi bude triba

- ako mi namistite kakvu trapulu lipo ću Fiću točat u more na donju rivu, pa ni vi ni ja ga nećemo imat. I nemojte me više jidit!»

Bepo je osta ka mona s onim komadom karte u ruci. Pomisli u sebi kako ga nije sram da se on jidi, a ko bi se triba jidit. Prividni mir vratija se u život šjor Bepa.

Cili dan je smišlja šta napravit. Onaj dio siromašnog Bepa je govorija da kako to nisu uopće loši prijedlozi, a oni drugi dio Bepa kome je dirnuta ona sitna ljudska crtica ponosa jednog vlasnika auta, žestoko se opirala i konačno pobijedila.

Bepo je pripremija novu zaštitu. Primistija je auto bliže kući i inžinja alarmni sustav s pomoću fildešpanje i zvona šta se stavja ovnu na vrat. Tribalo je puno znanja i svega ostaloga da se provuče fildešpanja do prozora, a da nikome ne smeta i da ga na vrime upozori na drskog posuđivača tako teško stečenog auta. Stalna noćna dežurstva dok je ćiribimbija kraj koltrina u sobi, totalno su ga spizdila. Svaku večer je veziva fildešpanju za zadnji kraj od auta i mir je traja cili misec dana. Ništa se nije događalo. Konačno je Bepo odahnija. Mislija je biće lupež odusta od njegovog auta. Možda je naša neki drugi, a možda se pripa da će ga uvatit milicija. Bepo nije nikome govorija o pismima, a iša je tako daleko, da ni onoj svojoj rošpiji nije ništa reka. Počeja je razmišljat kako i nije loš prijedlog tog nepoznatog posuđivača.

Kako je jedva sastavja kraj s krajem, takav način korištenja auta samo je bija od koristi. Presta je vezivat fildešpanju one večeri, kad je neki pas zapeja za nju i napravija od zvonjave cilu uzbunu. Lažna dojava. Nikoga osim pasa lutalice nije bilo ispod ponistre.

I onda ponovila se ista priča. Fićo je opet isparija i pored pažljivog dežurstva i čekanja. Standardno je nakon tri dana opet bija uredno vraćen. Bepo je odmah vidija nove talijanske presvlake i prominjenu gumu. Rezervoar je bija pun, a kočnice popravljene. Ali ovog puta nije bilo nikakvog pisma. Čak je i auto-radio bija stavljen.

Ta razmjena trajala je dobru godinu dana. Jedino je primjetija da mu je nesta s retrovizora privjesak. Bio je to mali smišni Eifelov toranj koji mu je kum poklonija kad se vratija iz Pariza. To je bilo zanemarljivo u odnosu na to da više nije njanke jedan dinar trošija na Fiću. Pošteni posuđivač je održava Fiću, punija rezervoar i više nikad nije napisa ni jedno pismo. Uzalud je Bepo pokušava raznim zasjedama, dežurstvima i čekanjem ufaćkat neobičnog polulupeža. Nikad ga nije uspija uvatit. Samo je jednom vidija s prozora kako Fićo odlazi i jednom je neka fifica s drugog kata rekla njegovoj ženi da jon se čini da je vidila njihovog Fiću u Crvenoj luci, ali da nije sigurna.

*****

Konačno ta famozna ”posudba” auta je završila. Prolazili su miseci i ništa se nije događalo. Bepu je čak bilo i pomalo ža, jer sad je što se auta tiče sam mora o svemu brinit. Štorija je zauvik završila. Bepo je u međuvremenu prominija još dva auta, ali više nikad nije ima sličnih problema ka s Fićom. Jedino mu je neki mulac samo bija slomija antenu i to je sve.

Na godišnjicu braka otiša je Bepo sa ženom na večeru u restoran ”Vera”. Sidija je u društvu kumova i rodbine, a ekipa je cipala prstace i druge delicije. Raspoloženo društvo bumbilo je bočicu za bočicom. U jednom momentu Bepo je zasta s čašom u ruci i začuđeno gleda. Za susjednim stolom sidija je otmjeni gospodini i razgovara je s isto tako finom gospođom. Na stolu kraj njegove ruke bija je snop ključeva s privjeskom Eifelovog tornja. Bepo je bio siguran da je to isti onaj što je nestao s retrovizora nekad davno često posuđivanog Fiće. U djeliću sekunde vidija je da privjesak ima oštećenje na jednom kraju baš onako kako je i njegov ima. Nakon nekog vrimena otmjeni gospodin i gospođa izašli su iz restorana. Bepo je diskretno poša za njima. Gospodin je sa svojom damom ulazio u luksuzni Mercedes njemačkih registracijskih oznaka. U jednom momentu otmjeni gospodin uz pomalo furbast osmjeh mahnija je rukom prema Bepu, ka ono u znak pozdrava, upalija auto i otiša. Bepo je bio uvjeren da je baš on njegov famozni posuđivač već zaboravljenog Fiće. Kad se vratija za stol samo je reka da je st oposto siguran da neko prolazi isto ono šta je i on nekada prolazija dok je ima Fiću. Ni žena, ni kumovi, ni rodbina nisu razumili na što je to Bepo mislija. 

----------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.